Слава „Земљe живих“ , Брајковац
Црква брвнара у селу Брајковац поред Лазаревца, са столетним храстовима, липама и боровима у порти, подсећа нас да Шумадија није само шумовита, већ и устаничка.
И баш у тој порти у понедељак на празник Полагања ризе Пресвете Богородице, била је Крсна слава једних нових устаника. Устаника против греха, смрти и ђавола, и што је можда најтеже – против себе самог. У овој заједници у изолацији неки махом млади људи се боре са својом зависношћу. Кад кажемо зависност, прво што помислимо је дрога и наркомани. Али гле чуда! Сад је такав тренд да је највише оних који су примарно дошли у ову оазу спаса, а да нису користили психоактивну супстанцу – коцкари и кладионичари!
Ко би рекао да док гледамо преносе спортских догађаја, па нам у паузи искоче шаљиве рекламе, а-ла „Ђурине кућне чаролије“ да то може изазвати зависност, ништа мању од дроге и опијата. Додуше, многи кладионичари и коцкари су „три у један“, како рече васпитач Дејан, јер користе психоактивна средства да би се „спустили“ или “подизали“. Али та средства су само пратиоци главне страсти, а то је коцка!
Немогуће је да нас не изненади таква снага и утицај на човека ове игре и да се не запитамо – шта је то?! „Плес са ђаволом !“одговара један од момака штићеника , “Држиш се за руку са ђаволом и играш, играш… и мислиш да сваког тренутка можеш да пустиш руку, али ти се не пушта… стисак је све јачи! И онда те ђаво одведе где он хоће!“
Ово је не само интересантна метафора, него и добра дефиниција греха коју свако од нас може да посведочи.
По томе видимо да зависници који се боре са собом, нису тамо неки отпадници и одрони и последњи шљам људског друштва које поредимо са змијама и пацовима, већ људи пробуђене савести и свести, који увиђају свој пад и храбро покушавају да га превазиђу.
Разлика између њих и нас који имамо „ситне“ грехове које „хендлујемо“, јесте у томе што смо ми равнодушни, а они нису. Ми смо „оплићали“, а они су свесни дубине свога пада.
Овакав подвиг је достојан поштовања и зато је на њихову славу дошао и Владика шумадијски Јован и мноштво свештеника.
Не желећи да правимо хероје, морамо рећи да посета „ Земљи живих“ крепи!
Заједница је устројена као један камп за обуку Христових војника и истинољубаца који се немилосрдно враћају сами себи. Основни метод „Земље живих“ није апстиненција од супстанци и ризичног понашања, већ проналажења узрока у себи који су до њих довели, као и њихово превазилажење.
„Понекад човек мора доћи на дно да би сусрео Христа!“, каже отац Александар Новаковић координатор „Земље живих“ у Брајковцу… А заправо Свети Никодим Агиорит нас учи да је „почетак покајања неуздање у себе, практично један доживљај душевног банкрота, да не можемо ништа учинити без Христа!“
Због свега тога не чуди што штићенике „Земље живих“ човек простим гледањем не може да препозна као оне који су у проблему!
О томе сведочи анегдота приликом нашег повратка. Наиме, ми смо из Новог Сада кренули закупљеним аутобусом, а свратили смо по момке штићенике у куће у Ченеј и у Вилово, који су ишли братији на славу. Када смо их приликом повратка оставили, човек који је возио аутобус питао је васпитача Дејана и мене да ли су ови момци излечени. Морам рећи да тај човек, иако млад, не делује ни мало зелен! Аутобус је његово власништво који је успео да купи радећи у Немачкој, а пре тога је неколико година био возач ГСП-а. Ово говорим да би дочарао да није реч о човеку који не распознаје друштвене односе, већ управо супротно. Рекао бих да су му они јасни чим их угледа! Па ипак га је збунило то што зависници изгледају тако добро да је помислио да и неки излечени људи живе на периферији цивилизације…
У складу са таквим расположењем, била је и беседа Митрополита шумадијског и Архиепископа крагујевачког Јована, која је била упућена целом народу Божијем, а не некој специјалној групи као што су зависници.
Тако је између осталог говорио и о родној идеологији која пориче родитељство и мајку, говори о „старатељу један“ или „старатељу два“. Рекао је да то говори о покушају укидања Божијег поретка у свету, а ја бих додао и стварању света „под наркозом“.
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У беседи за трпезом љубави је отац Бранко Ћурчин, родоначелник и оснивач „Земље живих“ такође се обраћао целом народу, подсећајући нас да смо сви позвани да будемо Свештенослужитељи и да свако служи Богу, неко на њиви, неко у фирми, неко у школској учионици.
Живот као Богослужење води нас истинском смислу живота, а заједница „Земље живих“ је полигон за обуку борбе за смисао и правог човека.
Фото: Приватна архива + портал Епархије шумадијске
Дејан Перишић
