У немогућности да прихватимо постојећи свет онаквим какав заиста јесте, креирамо сопствени свет, сопствене симболе и перспективу стварности. Језик тог света садржи само обрисе реалног. Састоји се од истих слова и знакова интерпункције. Разлика се огледа у томе што тај језик нема само другачије значење него нема значење уопште.
Симболички интеракционизам означава комуникацију која се одвија путем слова и знакова. Садржина говора се дискредитује на основу друштвеног положаја говорника, јер он симболише његову искључиву вредност. Дистинкција између симболисања и значења се губи услед немогућности индивидуа да се само значење схвати.
У језику истоветног мумлања, наше речи и наше име не значе превише, уместо тога се представљамо именом наших аутомобила или мобилних телефона који једини валидирају и дају значење претходно изговореним и неизговореним речима. Према томе, размена мишљења представља пуку размену информација која добија значај априорно и чија се симболика већ унапред зна.
Ескапизам путем јутарње дозе морфијума која се огледа у валидацији зависника од истог, представља најбољи начин на који друштвене мреже симулирају стварност. Симбол „умрежености“, креира симулацију социјалног хабитуса који је једна од основних људских потреба. Kонформизам као стил живљења налаже да је много једноставније боравити и живети у таквој стварности.
Из интеракције се може побећи сутрашњим одговором на поруку, под изговором да смо били заузети, емоције се исказују путем смајлија које је много једноставније ставити него вештачки осмех на лице чије је дубље значење једино грч који осликава стално настојање да своје жеље ставимо у оквир постојећег света.
Уосталом, увек се можемо сакрити иза „offline“ статуса.
Слику о себи која се гради константним интелектуалним и емоционалним развојем замењује слика себе која се може једино видети и чији једини оквир представља оквир огледала или екран мобилних телефона. Промена се, дакле, не огледа у самом мењању већ једино у другачијем представљању себе.
Заробљени између губитка идентитета и неостварене жеље за креирањем новог, стварамо једино комплекс који се заснива на тежњи за приказивањем себе кроз савремене параметре идеалне фотографије.
Симулација стварности, која је временом конвенцијски постала сама стварност, креира слике индивидуа. Поред тога, мањак потенцијала појединаца да фотографију одвоје од личности, као и вишак реклама објашњавају целу фикцију коју живимо. Глобализација стварности се огледа у чињеници да се задовољство сопственим ликом не може продати као што је то случај са маскарама и маскама.
Kада наш его базирамо искључиво на маскама и симболима, поставља се питање: Шта се дешава када се вратимо са маскенбала? Kада се маска поцепа или изађе из моде? Односно, ко смо када скинемо маску коју носимо?
Нико, фиктивна личност која не представља ништа друго до каскадера данашњице који је управо одиграо своју улогу.
Kонстантном животном рутом, коју не чинимо рутом већ рутином коју чини наша истоветна идеја стварности, креирамо себи пећину у оквиру које стварамо наш поглед на свет који се углавном своди на свет сенки, уколико имамо среће да их ватра рефлектује као црне мрље осликане на њеним зидовима. Уколико пећина представља наше окружење, ватра нашу перцепцију а сенке наше симболе и идеје стварности, добијамо реалну слику света у којем живимо.
Лука Прибишић
kultivisise
