Прича о српској сабљи почела је 1895. када је Србија за потребе своје коњице купила 3.000 сабљи у Немачкој. Сабља је имала благо накривљено сечиво и корпу – штитник за руку на којем се налазио орао са српским грбом. Штитом и оцилима.

Те сабље служиле су до повлачења на Крф, на који је стигло око 700 комада. Остале су изгубљене на ратиштима Првог и Другог балканског рата, почетком Првог светског рата.

Стара сабља за нову државу

Након победе и уједињења у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, нова држава је своје официре опремила сабљама М1920. То је поједностављена српска сабља, која је имала чисто статусну функцију. Сваки официр је морао да има сабљу. Сабља СХС, а потом и Краљевине Југославије, имала је корпу на којој се налазио знак нове државе – орао на чијим грудима су приказани грбови Србије, Хрватске и Словеније.Због издаје Хрвата и неславног држања још неких југословенских народа, Крљевина Југославија је нестала у априлском рату.

Сабље у Другом светском рату генерално нису коришћене. Партизани и Југословенска армија су првих година имали коњицу, али је она са појавом атомског оружја изгубила сваки смисао. У Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији сабља је била виђана само у почасним стројевима гарде. Да употпуне идолопоклонство култу Тита.

Поново у рукама српских официра

Након распада социјалистичке Југославије и формирања Савезне Републике Југославије сабља се поново враћа у српску војничку традицију. Нову сабљу коју производи земунска ИМПА добијали су најбољи официри. Та традиција је пренета и у Војску Србије која поново има своју – оригиналну српску сабљу. Са српским грбом на корпи. Тако је после нешто више од једног века српски официр поново добио статусни симбол који му и припада.

 

 

 

magazin.politika

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име