Инвазија бечке Балканске војске под командом Оскара Поћорека уследила је после бесомучног артиљеријског бомбардовања српских градова и села од 29. јула до 11. августа дуж целих 550 километара границе уз Дунав, Саву и Дрину.
Главни удар почео је 12. десантом Аустроугара преко Саве и Дрине, а командант Друге српске армије генерал Степа Степановић је прозрео намеру непријатеља да кроз долину Јадра заузме доминантни Цер.
Српски војсковођа је самоницијативно наредио да 15. августа у три ујутро, Комбинована дивизија усиљеним маршом крене из Бањана код Уба ка Церу, а око 23 сата истог дана ова јединица је, после 40 километара пакленог марша, улетела у бој са непријатељем.
– Српски војници стигли су на положаје код Текериша ноћу, док је беснела летња олуја. На почетку битке уопште нису били свесни снаге непријатеља на овом простору, где су се сукобили са трупама десне колоне аустроугарске 21. ландверске дивизије и 9. пешадијске дивизије. Огорчене борбе вођене су целу ноћ, а у битку су, са обе стране, увођене јединице онако како су пристизале. Страховите борбе прса у прса „на бајонет“ трајале су све до зоре. Мрак су испуњавали рески шумови бајонета који су пробадали месо и ломили кости, тупи ударци кундака и рвање две војске праћено избезумљеним крицима – описује историчар др Милош Тимотијевић.
Ујутру 16. августа 1914. са падина Цера поражени аустроугарски војници повлачили су се у нереду, али то није био крај битке. Она се наставила целог следећег дана са аустроугарском 9. дивизијом која је надирала из долине Лешнице. Њена модернија и бројнија артиљерија и митраљези наносили су страховите губитке српским јединицама, које су почеле да се колебају. Тада је на линију ватре стигао генерал Степа и повратио морал својим војницима који су бранили Цер у облаку барутног дима, чије су падине биле покривене лешевима и умрљане крвљу.
Српске јединице су до вечери 16. августа изгубиле половину официрског и трећину борачког састава ангажованог у бици, али су непријатељски губици били још већи и главнина аустрогарске Балканске војске од 200.000 војника кренула је у повлачење ка Дрини.
Све се одвијало супротно од сценарија прављених на основу прецизних обавештајних података, да српска војска има неупоредиво мање наоружања, које је већ похабано у балканским ратовима, још мање муниције, да код Срба само првопозивци имају комплетну униформу, да оскудевају са храном, да испрежу волове из плугова да би им вукли топове. Како је било могуће да таква војска порази бројније и боље опремљене царске трупе?
Поћорек је наредио елитној 9. дивизији да 17. августа свом снагом нападне Церску ударну групу коју су чиниле Комбинована и Моравска дивизија првог позива. Ситуција је постала критична када је у битку улетела Тимочка дивизија првог позива, тек пристигла усиљеним маршем из Лазаревца. У ноћи 18. августа Комбинована дивизија је поново у олуји водила тешке борбе, јер је 13. загребачки корпус силовито наступао долином Јадра, али преокрет је донела Моравска дивизија другог позива, после 36 сати марша ушла у битку и зауставила непријатеља. Офанзива се сломила 20. августа и начелник српског генералштаба војвода Радомир Путник обавестио је краља Петра „да је главни непријатељ поражен код Јадра и на планини Цер“. До 24. августа је и последњи аустроугарски војник истеран из Србије.
ЗА 12 ДАНА УБИЛИ 4.000 ЦИВИЛА
НАПАД Аустроугарске није био усмерен само на уништење српске војске, наглашава др Милош Тимотијевић:
– Иако је аустроугарска војска у првом налету у Србији боравила свега 12 дана, убила је око 4.000 стараца, жена, деце и заробљених војника, често на зверски начин, уз многе паљевине, пљачку, појединачна и масовна силовања, одвођење мушкараца, жена и деце у логоре. На стотине кућа је спаљено, без икаквог војног разлога. Такви поступци унапред су планирани, а од аустроугарских војника су се тражиле суровост и безобзирност. Србија је морала да се бори не само за очување државне независности, већ и биолошки опстанак српског народа.
Новости