У српској народној традицији глог ужива велико поштовање. Назива се светим дрветом, а постоји и заклетва: „глога ми“. Веровало се да је глог заштитник здравља и да га се плаше демони и болести. Kулт глоговог дрвета очуван је до данас, а у неким крајевима му се приносе жртве.
Српски етнолог Веселин Чајкановић у свом делу Речник српских народних веровања о биљкама пише да је глог најмоћније средство против вампира, вештица и злих демона у ком год се облику јављали. Он је сакупио и бајања и врачања у вези са глогом из којих се види да је глог сматран за сеновито дрво.
Верује се да глог делује веома снажно против злих демона. Глоговим коцем се, према веровању, убијају вампири и демони болести, од њега се плаше и вештице, терају змије, а на њега се хвата и ђаво. Зато се да би се дете одржало или да га не би напао вампир црни глог често ушива у амајлије у виду крстића или љуспица, а урезује на колачићу запис против беснила.
Од глога се плаше и њиме се терају демони болести. Постоји веровање да човек који је болестан однесе колач од кукурузног или пшеничног брашна до глога и тамо га окачи уз речи: „У глог улог, а у тело глог!“ Kада би се појавила епидемија, укућани су давали своје тканице бајалици, и она их је једне на друге настављала, закачила за кућна врата и растегла и на месту докле дођу побила у земљу глогов колац, па се окренула западу и казала: „До коца дошла (болест), а колац не прешла!“
На Цвети се глоговим гранчицама ките куће и обори. На Ђурђевдан жене пре сунца стављају глог у имају у којој ће се купати. Познат је и обичај Рома из Шумадије који су се на Ђурђевдан причешћивали глоговим листом.
Артнит
