Био је један од најмоћнијих људи свог времена, иза кулиса вукао је многе конце и мењао токове историје. Данас га, као и тада, обавија магла због које за њега зна јако мало људи. Време је да се то промени
Порекло израза „сива еминенција“ је француско – éminence grise- и означава моћног и утицајног доносиоца одлука или саветника који делује иза кулиса, ван ока јавности, у крајње незваничном капацитету. Данас се термин „сива еминенција“ може употребити и за старијег човека који више не делује отворено већ као саветник, чији је политички утицај последица његових достигнућа у групи или у друштву док је био у жижи.
Добро, све је ово мање-више познато. Оно што није претерано познато је како је појам настао и по коме је добио име, а то је управо оно чиме ћемо се ми данас бавити.
Фраза је првобитно коришћена да опише једну историјску личност, капућинског монаха по имену Франсоа Леклер ду Трамбле, који је био десна рука великог француског кардинала и првог министра Ришељеа, кога су називали Црвеном еминенцијом. Био је познат по својој беж одори, али не дозволите да вас то збуни, пошто су беж боју његови земљаци тада називали сивом.
Титула „Његова Еминенција“ се у Римокатоличког цркви користи само за оне који су досегли ниво кардинала, и премда Леклер никада није досегао тај чин, сви око њега су га тако називали због огромног утицаја који је имао над Ришељеом.
Леклер се појављује у многим делима: Хаксли је написао његову биографију, Жан-Леон Жером је насликао слику коју можете видети на почетку овог чланка на којој се овај капућинер спушта низ велике степенице кардиналске палате, а помиње се и у „Три мускетара“ Александра Диме као лик по имену „Отац Јозеф“ (што је иначе и био његов надимак), моћни сарадник Ришељеа кога се сви плаше.
Ко је, дакле, овај човек? Франсоа Леклер ду Трамбле је рођен 4. новембра 1577. године као најстарији син Жана Леклера ду Трамблеа, председника коморе за захтеве париског парламента, и Марије Мотије де Лафајет. Још као дечак стекао је класично образовање, а након што је 1595. године пропутовао Италију и вратио се у домовину, постао је војник. Служио је у Хугенотским ратовима током опсаде Амијена 1597. године, а потом је био и у дипломатској мисији у Лондону.
- године као барон де Мафлије, како је био називан на двору, одлучио је да одбаци овај свет и да обуче у монашку ризу. Постао је припадник капућинског реда у Орлеану. Ускоро је постао и познати говорник и реформиста који је на све начине покушавао да протестантске хугеноте врати у Цркву. У политички живот је ушао током конференције у Лудуну као краљичин човек од поверења и папин изасланик, када је све успео да убеди да је галиканизам (веровање да је краљ једнак папи као црквени ауторитет) заправо шизматичка тенденција.
Врло брзо након овога почео је приватно да се виђа са Ришељеом; временом је легенда о њима двојици постала неодвојива, иако тачан вид и обим утицаја који је Леклер имао на познатијег кардинала није у потпуности утврђен. 1628. године помогао је да се оконча дуга опсада хугенотског упоришта Ла Рошела, а био је уз свог пријатеља и током његовог сукоба са Хабзбурзима.
Сањао је о буђењу Европе и покретању новог крсташког рата против Турака и сматрао да је аустријска династија препрека за општи мир у Европи који би овај верски сукоб против Османлија учинио могућим. Маестрално је дипломатски маневрисао током Регенсбуршке скупштине Светог римског царства 1630. године не би ли осујетио агресивну политику императора: довео је до огромног губитка моћи Фердинанда II захваљујући изборним кнежевима који су цара бирали, а потом саветовао шведског краља Густава Адолфа да интервенише против империје, помиривши се са коришћењем протестантске војске, теоретишући да ће један отров уништити други.
Тако је постао министар рата, и премда је наставио да живи аскетски како се и очекује од једног калуђера, предао се потпуно дипломатији и политици.
Умро је 17. децембра 1638. године, таман када му је кардиналска хаљина била надохват руке. Ришеље га је наводно соколио на самртној постељи речима: „Храбрости, оче Јозеф, освојили смо Брајзах!“, који је био моћно утврђење Светог римског царства. Четири године доцније, и он је умро.
(В. В.)
Извор: www.telegraf.rs
