Живео једном један сељак који је све време мислио да би било много боље кад би он сам одређивао време.
Бог је видео његове мисли и рекао му је: „Пошто мислиш да боље знаш кад је какво време потребно, овог лета сам управљај временом.“
Сељак се јако обрадовао и одмах је пожелио сунчано време. Кад се земља осушила, пожелио је да ноћу пада киша. Жито је расло на пољима као никад раније. Сви унаоколо су били радосни гледајући невиђено велико класје.
У јесен, кад је поље пожутело, сељак је почео да скупља летину. Међутим, његово
разочарење је било велико: показало се да је све класје празно! Пожњео је само сламу.
И опет је сељак почео да се жали Богу због тога што је летина никаква.
„Али, наручивао си време по свом нахођењу,“ одговорио је Творац.
„Слао сам наизменично час кишу, час сунце,“ почео је да објашњава сељак. „Све сам
учинио како треба. Не схватам зашто је класје празно?“
„А на ветар си заборавио? Због тога ти ништа није пошло за руком. Ветар је потребан да преноси прах с једног класја на други. Тада се жито оплођује и летина бива добра.“ Сељак се постидео и помислио је: „Не, боље је да Господ Сам управља временом. Својом „мудрошћу“ можемо да направимо само збрку у природи.
