Велики дански писац и мислилац Серен Kјеркегор, слављен као први прави егзистенцијалистички филозоф и активни заговорник предности вођења дневника, разматрао је питање вечите напетости између појединца и гомиле. Kјеркегор у свом дневнику пише о томе како нас наша неспособност за тиху контемплацију одваја од нашег правог сопства и уместо тога нас тера да усвојимо идеале других, пасивно их упијајући.
Ламентирајући над нашом тенденцијом да преузимамо вредности из „веома гласног говора“ гомиле, уместо да „сваки појединац оде у свој тајни кутак како би тихо комуницирао са самим собом“ – а ово је он сматрао кореном наше несреће – пише:
Салата се може добро јести пре него што јој је формира срце; ипак, деликатна хрскавост те средине и њена љупка таласастост другачији су од лишћа. Тако је и у свету духа. Превише обавеза изазива следеће: индивидуи је веома, веома ретко дозвољено да формира срце; с друге стране, мислилац, песник или верник, дакле неко ко је заправо формирао његово срце, никада неће бити популаран. И то не зато што је тај неко тежак, већ зато што захтева тих и дуг рад на самом себи и интимно самоспознавање, као и извесну изолацију.
Годину дана касније, 1847, Kјеркегор поново промишља питање појединца и гомиле:
Еволуција света има тенденцију да нам указује на апсолутни значај категорије појединца, за разлику од гомиле… Али конкретно још нисмо далеко одмакли, иако се то може препознати in abstracto. То објашњава зашто људи доживљавају издвојену индивидуу као нешто гордо и надмено арогантно, док је то заправо заиста људски: свако је индивидуа.
Па ипак, тврди Kјеркегор, већина нас сматра да је превише застрашујуће живети као појединац, па се уместо тога одлучујемо за утеху у гомили:
Већина људи плаши очекивање да свако буде засебна индивидуа. Тако се ствар окреће и изврће сама по себи. У једном тренутку, човек је наводно арогантан када иступа са оваквим погледом на индивидуу, а у следећем, када индивидуа треба да то спроведе у дело, испоставља се да је та идеја превелика за њега, да му је превише.
Kонформност постаје наша заштита од ове превелике идеје:
Наравно, сигурније је имати чврст ослонац у животу, неко службено наименовање за које вам ништа није потребно (…) Већина људи води превише заштићене животе, па из тог разлога тако тек изокола стигну да упознају [божанско]. Имају сталне службе, никада ни у шта не уложе највећи труд (…),
Поново годину дана касније, он се враћа овој теми и тврди да права ароганција није у томе да живимо у складу са својом индивидуалношћу, већ у њеном порицању и заправо порицању индивидуалности других:
Свако људско биће има бескрајну стварност, а понос и ароганција у човеку представља непоштовање свог ближњег (…) Паралогизам је да хиљаду људских биц́а вреди више од једног (…) Главна ствар код људских бића јесте да је јединица „1“ највреднија; „1000“ увек вреди мање.
Две године касније, 1850., Kјеркегор износи горак доказ виталне улоге мањина као противотрова за хронично групно размишљање већине:
Истина увек почива на мањини, а мањина је увек јача од већине, јер мањину углавном формирају они који заиста имају своје мишљење, док је снага већине илузорна, формира је багра која нема никакав став – и која, дакле, у следећем тренутку (када је евидентно да је мањина јача) преузима своје ставове, који тада постају ставови већине, тј. постају бесмислице зато што већина има [масу] на својој страни, док се Истина поново повлачи ка новој мањини.
Што се тиче Истине, ово узнемиравајуће чудовиште, већина, јавност, итд., путује исто као онај ко је на путу опоравка: увек заостаје једну станицу.
Kјеркегор је веома свестан класног елемента у овој интеракцији између мањине и већине, између индивидуе и гомиле:
Хоћу да се људи тргну и обрате пажњу, хоћу да спречим да им лутају мисли и да протраће своје животе. Аристократе узимају здраво за готово то што ће многи људи пропасти. Али они о томе ћуте; живе заштићено претварајући се да сви ови људи једноставно не постоје. То је оно што је безбожно по питању супериорног статуса аристократије; да би им било удобно, не обраћају пажњу ни на шта.
Зарекавши се да неће бити попут самих аристократа, он – како сам каже “потпуно састављен од дијалектике” – нуди своје решење:
Скренућу пажњу гомиле на њихову властиту пропаст. А ако неће то да виде својом вољом, натераћу их на овај или онај начин да увиде то. Молим да ме разумете – или, бар, немојте погрешно да ме разумете. Не намеравам да их победим (…) Натераћу њих да победе мене. Заправо захтевам од њих да то учине. Јер ако почну да ме побеђују, вероватно ће обратити пажњу; ако ме убију, тада ће дефинитивно обратити пажњу, и ја ћу однети апсолутну победу.
Kјеркегорово образложење ове стратегије прилично је хуманистичко када се узме у обзир шта је потребно да се индивидуални људски дух пробуди из масовне хипностисаности:
[Појединци] нису толико покварени да заправо желе да чине зло, али су заслепљени и у ствари не знају шта раде. Поента је навести их да пређу са речи на дела (…) Гомила тријумфује ако им се уступи место, ако се повучемо, тако да никада не схвати шта ради. Гомила нема своје суштинско стајалиште; стога, ако се догоди да убије човека, еo ipso се зауставља; почиње да обраћа пажњу и долази к себи.
Kасније додаје:
Нико не жели да буде та напорна особа: индивидуа; за то је потребан труд. Али услуге се нуде на све стране у виду лажне замене: неколицине! Хајде да се окупимо и будемо скупина, па ћемо се вероватно снаћи. У томе лежи најдубља деморализација човечанства.
Али најпроницљивију поенту Kјеркегор је дао мало пре своје смрти 1854, када се са прецизношћу бави нашом савременом забринутошћу да не останемо сами, наглашавајући да је од круцијалне важности да остваримо наше индивдуалне потенцијале:
Мерило за људско биће је: колико дуго и у којој мери може да поднесе да буде само, лишено разумевања других.
Човек који може да поднесе да буде сам током целог свог живота, и сам у доношењу одлукама од свевремене важности, тако се највише удаљава од детета и друштвене особе која представља животињску дефиницију људског бића.
Тврдити да је човек дух (…) с проласком векова, док је све више и више бруталности, постаје неопходно, али захтева и све веће напоре.
Извор: brainpickings.org
Превод: Данило Лучић
Извор: Глиф
