Ти ме не волиш и не желиш,зар
јер нисам нимало леп, мала?
Не гледајући ме, од страсти уз жар
на раме ми је рука твоја пала.
Са кежењем, млада, осећајним
ја с тобом нисам ни нежан, ни зао.
Kолико си их миловала сјајних?
Kо ти је све до сад руке, усне дао?
Знам, они су прошли као сенке, мила
не додирнувши твој огањ у снима.
На коленима многима си била,
а сада, ево, седиш на мојима.
Нека ти очи трепавица руби,
нека ти у мисли дође други неко.
Та и ја те баш јако не љубим
тонућ у нешто драго и далеко.
Ову ватру судбином очајно
не зови, веза лакоумна то је.
Kао што смо се сусрели случајно
растаћемо се уз смешак нас двоје.
Својим путем отићи ћеш у смирај
да прокоцкаш дане и плач нови.
Нељубљене само ти не дирај,
негореле никако не зови.
У ћорсокаку с другим ћеш се наћи,
о љубави брбљајућ без свести.
Тад ћу можда у шетњу изаћи
и са тобом поново се срести.
Ближе плећа окренувши другом
и мало се погнув не мислећи
” Добро вече” рећи ћеш ми с тугом.
” Добро вече, мис.” и ја ћу рећи.
И ништа неће душу да зањише.
Нит у дрхтање може да је свали.
Kо је љубио, тај не љуби више.
Изгорелог нико не запали.
