Да ли смо различити, или смо једнаки? Наравно, на то питање се може одговорити и са да и са не. То зависи са које се стране посматра, и зато наш одговор веома зависи од ситуације. Мислити да смо сви ми једнаки, је веома упрошћено. Тако о човеку „мисли“ велика машина – држава или корпорација, њихови служитељи, вољно или невољно ставивши идеологију у основу свог погледа на свет.

Мислити да смо сви једнаки, може се само онда, када заборављамо на Бога. И сви ми знамо да се то дешава веома често.

Ми смо веома различити… али овде не смемо ставити тачку. Различити смо, али смо призвани да будемо заједно. Да постојимо заједно – у најдубљем смислу те речи. Бог-Тројица постоји у општењу, и човек, који је створен по лику Божијем, је призван к општењу с Богом и ближњим. Основом таквог општења може бити само молитва, и само такво општење је општење у љубави.

Наравно, веома желимо да људи око нас разумеју једни друге, да имају заједничко искуство. Не једном сам се убедио, да то заједничко искуство није само социјално или културно. Разумевање, осећање срца, духовна блискост, ничу само онда, када постоји љубав, када постоји заједничко искуство у томе, што је изнад овоземаљских околности у нашем животу, што надвладава било какве околности у месту и времену.

Реално искуство је код свих исто – то је искуство живота у Христу.

Сигуран сам да сво православно новинарство само о томе пише, и ни о чему другом. Све остало је опште новинарство, у потпуности светско, а можда чак и религиозно, али ипак далеко од јеванђељског идеала.

Лично сведочанство о томе, како данас живе православни хришћани, о чему размишљају и шта раде, по мом мишљењу је и најинтересантније за читање. Тако добијамо могућност, како је говорио апостол Павле, да се утешимо заједничком вером (Рим. 1: 8).

Сви ми смо веома различити, али и к Христу воде различити путеви. Разговор о стварању, о образовању, о професији као служењу, о животу као путовању – то је било који разговор, када је човек спреман да искрено говори о себи, – то је интересантно. Можда је тајна тог интереса у томе, што је такав разговор увек помало исповест у јеванђељском смислу речи. То је разговор о промени ума.

Мислити хришћански, осећати хришћански, радити као хришћанин – томе се треба стално учити. И наши савременици нас могу у том стваралачком задатку подржати, ојачати. И то је оно читање, које тако жели наше срце… и често не налази. Фалсификате и преваре није тако лако препознати. Не успева се у томе одмах, и то изазива тугу у срцу.

manastir-lepavina.org

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име