Ко се од нас не умори од сујете? На њу се жале сви – и верујући и неверујући. Неверујућима она смета да проведу време са ближњима, или да се баве пословима које воле. Вернима смета да се усредсреде и ослабљује им духовни живот. „Таштина над таштинама“ – цитирамо из Књиге Проповедника, писац (Соломон?) уздахује о својој вечној журби, непрекидном трчању и мноштву брига.
И често је у уму хришћана тај непријатељ – сујета. То није само журба и смушеност, већ и све што је везано за нашу породицу, за наше грађанске одговорности, пријатељи, посао, занимања и све везано за свет. Ризикујемо да нашу духовну борбу усмеримо у погрешном правцу.
Један мој познаник прота, казао ми је како је уморан од разговора са бројним парохијанима, одлучио да одмори главу од сујете и бројних мисли, шетајући по парку. Чим је ушао у парк сетио се да је заборавио да телефонира некоме. Назвао га је. Онда је ветар донео мирис кафе која се продавала на оближњим штандовима. Отишао је и купио. Затим су се појавиле мисли о годишњем извештају који је требао да преда. Ум је затим прешао на мисао о два чланка која је требао да заврши. Ту је била у уму и слика протинице, која је желела да Нову Годину прославе са њеним родитељима, док он то није желео и због тога је дошло до неке свађе…Ветар-саблазнитељ је поново донео пријатан мирис, овог пута омиљених земички с циметом. Решио је да их купи на повратку. Потражио је по џеповима, али новца није било довољно…Поново се сетио да треба да позове једног човека,…али не једног, него њих троје…
Тако је прошао читав сат који је драгом проти дат за „одмор од сујете и мисли“. Али авај, тога није било. Зашто? Зато што сујета није нешто што је везано за спољашње, већ унутрашње. Сујета на коју се стално жалимо није ништа друго него растројство нашег ума.
„Шта је то сујета ума?“, пита Свети Јован Златоусти. И одговара: „Бављење сујетним стварима. А шта је сујетно ако не оно о чему се говори у Књизи Проповедниковој „Таштина над таштинама, вели проповједник, таштина над таштинама, све је таштина. (Проповедник 1,2). Неко опет каже: ако је то и то сујетно и води ка сујети, због чега постоји? Ако је притом то дело руку Божијих (све је од Бога), како онда може бити сујетно?“
Видите ли како Свети Јован прецизно упућује питање? У сам центар! А ево и одговора.
„Послушајте љубљени!“ Није Проповедник дела Божија назвао сујетним, никако. Ни небо, ни земља нису сујетни! – Ни Сунце, ни Месец, ни звезде, ни наше тело. Све је то добро. Шта је онда сујетно? – Слушај шта о томе каже Проповедник: Начиних себи језера водена да заљевам из њих шуму гдје расту дрвета; Набавих себи слуга и слушкиња, и имах слуга рођенијех у кући мојој; и имах говеда и оваца више од свијех који бише прије мене у Јерусалиму; Такођер накупих себи сребра и злата и заклада од царева и земаља; набавих себи пјевача и пјевачица и милина људских, и справа музичких свакојаких. И тако постах већи и силнији од свијех који бише прије мене у Јерусалиму; и мудрост моја оста са мном. И што год жељаху очи моје, не брањах им нити украћивах срцу својему каквга весеља, него се срце моје весељаше са свакога труда мојега, и то ми бејаше дио од свакога труда мојега. А кад погледах на сва дјела своја што урадише руке моје, и на труд којим се трудих да урадим, гле, све бјеше таштина и мука духу, и нема користи под сунцем.“ ( Књига Проповедникова 2, 6-11).
Послушај шта о томе каже и пророк Давид: „Баш ходи човјек као утвара; баш се узалуд кида (ташти), сабира, а не зна коме ће допасти! (Псалм 39, 6)
Дакле, сујета су величанствене зграде, обиље и гомила злата, гомиле невољника, послуга која за тобом трчи по тргу, понос и таштина, ароганција и надменост, – све је то сујета, јер није дошло од Бога, већ од људи. Зашто је то сујетно? Зато што нема добру намену. Новац је сујета онда када се баца на задовољства, али није сујета онда када се помаже сиротињи“
Испоставља се да сујета није изван већ у нама! „Понос и сујета, ароганција и надменост“ и друге страсти, све су то унутрашњи разлози за сујетни живот. Чак и новац не мора бити сујета, уколико служи у добре сврхе. Циљеви и мотиви који нас покрећу, прелазе на духовну димензију нашег живота и чине га сујетним или не.
Рађа се и питање: зашто се на сујету нису жалили наши преци? Да ли су радили мање од нас? Да ли су били богатији? Не. Увек се радило и увек је било потреба. Радили су али нису били сујетни. У свету је било више хришћанског духа, и живот је био усмерен у другом правцу. Да ли се човек променио духовно од тада? Вероватно не. Једино што је у живот ушло оно што Апостол Павле назива отпадништвом (2. посланица Солуњанима 2, 3), а неки други свештеници то сада зову „секуларизација“ или „расцрквовљење“.
Јеванђеље указује на сујету човека и на његово отпадништво од Бога кроз причу о другом доласку Господњем, када Господ указује на знаке какви су били у време Ноја и у време Лота, а какви ће бити и кад Господ поново дође. „И како је било у вријеме Нојево онако ће бити у дане сина човјечијега: Јеђаху, пијаху, жењаху се, удаваху се до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и дође потоп и погуби све. Тако као што би у дане Лотове: јеђаху, пијаху, куповаху, продаваху, сађаху, зидаху; А у дан кад изиђе Лот из Содома, удари огањ и сумпор из неба и погуби све. Тако ће бити и у онај дан кад ће се јавити син човјечиј. „ (Лука, 17. 26-30).
Обратимо пажњу на градацију греха. Дијагноза Нојеве епохе: јели су, пили су, женили и удавали. Управо о томе је Господ говорио сто година пре потопа: „неће се дух мој до вијека прети с људима, јер су тијело;“ (Постање 6.3). То јест смисао живота тадашњег човека сводио се на примитивне телесне жеље – да једу и да се сједињују. Али у време Лота, грех је постао префињенији. Содомљани су јели, пили, куповали, продавали, садили, градили. Наводи се и детаљ о трговини. Купи јефтино, продај скупо, прошири посао, уклони конкуренцију, превари муштерију, итд. Што се тиче „женидбе и удаје“ познато нам је у ком је правцу отишао Содом. Разврат содомљана није изнанађујући, зато што еволуција греха безусловно обухвата све нивое човечијег живота. Скрнављење душе неминовно води до скрнављења тела, а ако је прво страшно, друго је још страшније.
То је та сујета. Унутрашње развијање страсти и грехова, и њихова пројекција у животу.
Пустош, како Булгаков тврди, није у клозетима него у главама. Не оно што је споља, него унутрашња сујета ума рађа осећај журбе и недостатка времена. Сујета је духовно стање човека, а не толико дела.
Наравно и спољна конфузија утиче исто тако на нас. „Бројни свакодневни послови помрачују јасноћу ума, и држе нас у тами.“, написао је Свети Теофан Затворник. Али велики број светитеља који су се пројавили у двадесетом веку, и који су живели у приближно истим условима као и ми, тврди да тајна духовног живота је изван спољне трке и свакодневних послова. Монаси не седе на месту са бројаницама у рукама. Још је неизвесно ко данас више се занима радом, мирјани или монаси. Не ради се о животној трци као таквој. Ко воли Бога и схвата разорно дејство греха, тај чува себе од сваке нечистоће и служи Господу како у тишини манастира, тако и у буци велеграда. Опет важна је и мотивација и унутрашње стање.
„Волите Бога и радите што желите“ – писао је блажени Августин. О томе сведочи и историја Цркве, као и други светитељи. О томе сведочи живот и рад, таквих људи као што је новопрослављена Јелисавета Глинка. Ни ближњи, ни посао, ни бука града, нису криви за наше унутрашње растројство, већ наша неспремност да радимо на спасењу наше душе, да служимо Богу и ближњима, и да чистимо ум и срце. Испоставља се да у животу најзаузетијих људи на свету, не мора бити уопште сујете, а исто тако да онај ко је безбрижан од сваке бриге, може протраћити своје драгоцено време. У којој ћемо ми бити категорији? – Избор је увек на нама.
Сергеј Комаров
Превод редакција Чудо
Православие.ру
