На споменику чегарским јунацима уписан је датум 19. мај, али по данашњем календару промењеном 1919. године то јесте 1. јун 1809. године. Турска креће свим силама од Нишке Бање према Нишу и то местимично парадно у четири реда. Белци, риђи, ђогани, вранци. Оваква формација постављена је да би нас застрашила како би се ми повукли, јер иако су Турци знали да су сада многобројнији исто тако су знали да ће их Срби храбро дочекати, а њима је тада био потребан сваки војник за ратовање са Русијом.
Од Тврђаве према Винику креће пешадија. Углавном легионари у првим борбеним редовима јер се мртвим легионарима не плаћа и не копа им се гроб. За њима креће 2000 турских коњаника. На северним падинама брда Виник довукоше и поставише артиљерију, топове. Ово не случајно јер је врх брда и дан данас спојен са нишком Тврђавом подземним тунелом грађеним још у периоду Римског царства. Невидљиво за наш народ и попове од којих смо имали каква таква обавештавања. Турци дакле подземним путем на Виник довлаче преко 4000 одморних и свежих војника. Тако на један и по километар северозападно од Чегра формирају своје лево крило. Оно је требало евентуално да пресече пут Илији Барјактаревићу и са леве стране опколи Синђелићево утврђење.
Стеван Синђелић на Чегру са 3000 Ресаваца и нешто преко 1000 добровољаца већ данима са нестрпљењем чека одлучујућу битку. Ноћ уочи главне битке од попа Макарија, другог нишког епископа сазнајемо за напад већих размера. Гласник би упућен на Равниште Милоју Петровићу, главном команданту. Овај га, не верујући му, измлати и отера. Премлаћени гласник се једва довуче до Синђелића који га добро саслуша и наравно све му поверова. Не слутећи у каквој ситуацији ће се наћи Синђелић се са Ресавцима спрема за љути бој. Од гласника не сазнаше за број и силу турску јер то није знао ни епископ Макарије други, који га посла. Ипак, сазнавши одакле ће Турци напасти, доноси одлуку да у раним јутарњим часовима да се за одбрану на згодним местима, на десној обали Нишаве распореди преко 1000 добровољаца. Они су доста дуго одолевали налетима турске коњице. Касније ће почети одступање према Чегру. Болница поче примати и прве рањенике.
Шта се дешава са једним делом турског десног крила? Већа претходница, да би показао своју храброст, један од турских официра уз дозволу крену са својом коњицом према Чегру. Са око 350 коњаника у раним јутарњим сатима наиђоше на празне и пусте шанчеве Вељка и Добрњца. Стигавши на око свега два километра југоисточно од Чегра, одлучише да се одморе у ливадама и ту сачекају веће турске јединице. Од покретних стража (патрола), Синђелић сазна где су Турци и колико их има. Издаје наредбу, па око 500 коњаника кренуше са Чегра којима се придружи и једна чета наше коњице са Нишаве. Настаде велика борба где потпуно изненађени Турци изгинуше, а од наших 21 коњаник оде у славу.
Ова победа донесе радост и охрабрење. Сазнавши за већи напад на Нишави, Синђелић нареди да се пешаци повлаче ка Чегру па да коњица пресече турске извиђачке десетине. Иако многобројнији, Турци на десном крилу и у коњици успорише кретање према Нишу и чекаше нове команде. Милоје се обрадова јутарњом победом, али не размишља о промени плана. Сврљижани беху упорни да доћу до Синђелића али им Милоје запрети, па остадоше да му чувају леђа. Сазнавши за пораз турских коњаника Хуршид паша схвати грешку младог турског официра. Пада му на памет изглед Чегра гледаног са Виника а то је лик џиновског стопала. Издаје наредбу да у широком фронту стопу по стопу крену према Чегру. Зато се и брдо зове Чегар. Илија Барјактаревић, наше десно крило, поправља утврђење и чека Турке. Од њега Синђелић и не тражише помоћ јер је имао добар положај и само око 3000 војника. Кад се паша увери да нема Карађорђа ни Руса, нареди први артиљеријски напад. Иако међу тобџијама беше и енглеских плаћеника, напад беше врло неуспешан. Паша због тога одсече главу команданту турске артиљерије и нареди да се топови довуку на свега 300 до 400 метара северозападно од Чегра, код места Врбице. Одавде су турски топови били врло прецизни. Резултат напада био је велики број мртвих и рањених, разрушени грудобрани и канали,; у утврђењу (каскади) беше доста оштећења. Соколећи своје јунаке, Синђелић предузима све да би спремно дочекао нови напад Турака. Добро укопана барутана издржа и оста неоштећена. Наравно, паша после успешног артиљеријског напада креће у нови напад. Југоисточно од Виника преко Стружишта и Мастне иду прво легионари. Синђелић поново изводи целу коњицу, која у почетку у првим борбеним редовима прави покољ и пометњу али легионарима у помоћ стиже и преко 2000 турских коњаника.
Ово су били тренуци када ни Синђелић ни остале војводе нису знали за долазак великог броја нових турских јединица. У међувремену, док од артиљеријског напада нисмо пребројали све мртве нити све рањенике спустили до војне болнице, са југоистока наступа нови налет Турака. Због велике стрмине на источном делу Чегра и због чињенице да су му Срби иза леђа, Синђелић није очекивао напад. Због тога је наш источни зид био обичан плот од врљика који само показиваше докле је војска. Турски налет кубурама лако уништи слабу заштиту. Маса Турака упада у југоисточни део чегарског утврђења. Настаје борба прса у прса и права кланица. Али овај напад не беше синхронизован са центром турске војске где се наша коњица још увек дивовски борила. Неустрашиви Синђелић се не збуњује у таквој ситуацији. Пребацује више војника према месту напада. Кроз западну јуришну капију изводи преко 300 Ресаваца. Сада једни из утврђења, други споља, као у мишоловци доста брзо уништише преко 500 Турака. Без обзира на велики број страдалих Срба до тада, због овакве победе, а не знајући шта их брзо чека, код преживелих српских бораца дође до радости и весеља. Али не радује се Стеван Синђелић. А како би се радовао кад види и сазнаје да је млавски војвода, Пауљ Матејић, на Ижишту на пола пута и да ће му нови део десног крила турске војске пресећи пут. Значи да је његова помоћ крајње неизвесна.
Одломак из књиге Селомира Марковића – Селета „Чегарски бол“.
Приредила Наташа Станојловић.
