Свакодневно стижу вести да су Руси близу; оне иду и до паше. Настављају се свађе међу војводама. Пауљ Матејић се у расправама све више приближи Добрњцу и Синђелићу. О њему треба писати и говорити са поносом. На дан главне битке, прозревши Милоја, Пауљ крену Синђелићу у помоћ. Међутим, на 300 метара испод Чегра, на манастирским ливадама, пут му пресеца део десног крила турске војске. Ту дође до крваве борбе у којој Млавци однесоше победу. Кренуше на пут Чегра где, због развоја ситуације у тим тренуцима не би много помогли. Преживели Млавци из првих борбених редова касније су говорили како су им после чегарске експлозије падали делови тела Срба и Турака на главе. Милоје саопшти свима како је од Карађорђа добио писмо у коме је писало да свако чува своје утврђење и да се чекају Руси. Он писмо није показао јер га није ни било.
Неколико дана по доласку Срба око Ниша се, не случајно, појави и најбољи Наполеонов официр – Дибаше. То је био онда највећи шпијун у Европи. За велике паре он паши казује да је Србија на ногама. Доћи ће их са свих страна. Тако ће и без помоћи Руса ослободити Ниш. Зато што пре довлачите појачања са читавог Балкана.
И тако док смо ми са Турцима водили борбе мањих размера, чекали Русе, али се и расправљали и свађали међусобно, Турцима пристиже помоћ – чак са територије Грчке. Малић Мустафа, паша из Врања, даје већи део своје војске – око 2.000 војника. Из Лесковца дођоше лично Кара Фрејза и Шашид паша. Са њима доводе од првог до последњег војника. Са Косова и Албаније стиже једна легија од преко 5.000 Арнаута. Они су као и сви легионари тада у свету плаћани златом.
Хитно окупљање натерало је Турке да им успут дозволе да могу пљачкати и силовати све што је српско. Осим тога, одлуком Хуршид паше, после борби око Ниша, имали су права да бирају и одведу по једну Српкињу за жену.
Из Бугарске Исмаил бег креће са софијском и видинском војском од око 20.000 војника. Приметивши да Руси неће прећи Дунав, Исмаил бег одлучи да помогне Хуршид паши.
На шест дана пре главне битке долази до лукавог примирја. Наиме, српска Влада шаље три преговарача који ће паши уручити ноту, тј. саопштити им да је Срба много више те, да се не би узалуд гинуло на обе стране, да Турци треба да се из Тврђаве повуку према Софији или Врању. Паша их добро прими и каза им да се и он слаже са тим, али да је у Турску послао захтев за одобрење, па док он не стигне, тражи прекид непријатељства, што Срби прихватише. У ствари, паша је то учинио да би добио на времену, јер је требало да му убрзо стигне велика помоћ – војска са југа – коју паша постави у почетку на Јужној Морави, западно од Ниша, код Мрамора. Ово можда због тога да Карађорђе не промени план па крене за Ниш.
Сазнавши за примирје а и да нека војска иде према Гургусовцу (данас Књажевац), Хајдук Вељко одлази да брани утврђени Књажевац који је он и ослободио. Више због неслагања са Милојем, за Вељком одлази и Петар Добрњац. Тако нишки фронт остаје без левог крила српске војске. Због оваквог потеза Добрњац ће касније бити протеран из Србије. Он ће код Обреновића постати српски изасланик у Русији.
Године 1828. на самрти у граду Јашију (Молдавија), он позива пријатеље, руске генерале и саопштава им да признаје део кривице за чегарски бол и трагедију. Али је притом замолио да се главни кривци сами јаве. С обзиром на то да је Вожд Карађорђе 1817. године погубљен, то се кривица за пораз на Чегру не односи на њега.
Подсећам читаоце да је у овом граду (Јашију) последњи пут сахрањена велика српска светитељка – Света Петка.
Међутим, та војска која из Бугарске иде према Књажевцу прави маневар па тако преко Калне и Беле Паланке долазе близу Нишке Бање код Ханова на десном крилу турске силе. Тако сада долази до великог преокрета на нишком фронту.
Одломак из књиге Селомира Марковића–Селета „Чегарски бол “.
Приредила Наташа Станојловић
