*** И мртви говоре – то ћути камење!
А ја
Слуш’о сам врисак с мутне Дрине
Чуо сам јаук Херцеговине
Од Ниша, Скадра и Призрен града
Како ми српско племе страда ***
Срби се на данашњим просторима Балкана, како пишу књиге, насељавају у VI и VII веку.
По рођењу Господа Исуса Христа хришћанство се шири на територију Римске империје. Цар Константин Велики – који се родио у Нишу – Миланским едиктом 313. године одобрио је слободно исповедање хришћанства. Срби ће хришћанство и писменост примити посредством учених људи Ћирила и Методија. Касније, 1054. године дошло је до раскола и поделе на католичку и православну цркву коју смо ми Срби прихватили.
Стефан Немања је учинио да процват Србије буде велики, а његов син Растко – Свети Сава, просветио је народ и проширио и учврстио православну веру.
Уз помоћ угарског краља Беле III 1183. године Стефан Немања је освојио Ниш. Овде је већ била Римска тврђава, али доста оштећена. Тврђава је имала бурну историју, па је више пута разарана и дограђивана.
У III Крсташком походу 1189. године у Ниш је са војском стигао немачки цар и војсковођа Фридрих Барбароса. Тада су Срби успоставили прве дипломатске односе са Немачком.
У досадашњој литератури наводи се да су Немања и Барбароса у цркви Светог Пантелејмона 27. јула водили разговоре. Међутим, по казивању његовог правосвештенства, господина нишког Иринеја и других, потписивање споразума десило се код цркве Свете тројице. Ова црква се налази поред села Горњи Матејевац код Ниша. Црква је саграђена крајем једанаестог века у време византијског цара Василија II. Неки је још зову Римска црква или Латинска црква јер су је као успутну богомољу користили дубровачки и други каравани.
Иначе, по стилу градње – темеља, симсова и купола, имала је утицај на градњу цркава у целој Европи. Вредно је напоменути да су у то доба наши градови Призрен и Ново Брдо били већи од данас вишемилионског Лондона. У то доба Србија је доживљавала процват. Изграђено је много цркава и задужбина.
Цар Душан Силни створио је државу Срба, Грка и Арбанаса и Западних страна и објавио закон (1349.год.).
После 1371. године и Маричке битке, Отоманско царство се поче ширити.
Године 1386. Турци су освојили Ниш.
На Видовдан 1389. године српска војска је бранећи своју част на Косову пољу бранила Србију и Европу.
Цар Лазар Хребељановић са око 30.000 војника није могао да се супротстави Мурату који је на Косово поље изашао са преко 100.000 војника.
Убивши Мурата, Милош Обилић изгуби главу, али осветли свој и српски образ. Погину и цар Лазар. Бајазит уби брата Јакуба, те завлада и Србијом. Оливеру, ћерку цара Лазара и царице Милице, одведе за своју супругу. Од тада за Србију наста вишевековно ропство.
Да би Срби добили неке повластице, мораше се као вазална војска борити у корист Турака. Тако, након 13 година, 1402. године код Ангоре, у једној од највећих битака у историји, сукобише се Монголи и Турци.
Са својим оклопницима на десном крилу, деспот Стефан Лазаревић се храбро борио. Лево крило и центар турске војске губе у борби. Бајазит је заједно са харемом заробљен и растргнут коњима. Кнез Стефан Лазаревић је журио од Ангоре ка Цариграду да извуче своје ратнике. Татари су га гонили и сустигли код места које се од тада зове Срб-Гази (српски победник), због победе српске војске над гониоцима. Рањен у десну руку Стефан је са својим ратницима стигао до обала – избегавајући сваки додир са Турцима који су се повлачили у нереду. Ђеновске лађе за суво злато превезле су српске ратнике недалеко од Цариграда, у коме ће Стефан на царском двору бити дочекан са великим почастима због јунаштва у борбама против Тамерланове војске; цар му додељује титулу деспота – прва после царске.
Велика брига деспота Стефана била је да ослободи своју сестру Оливеру из ропства Тамерлана. Зато је упутио свог дипломату Турчина Ајдина код Тамерлана који га је лепо примио и ослободио Оливеру због Стефана, чијем се јунаштву дивио.
Изузетна лепота деспота Стефана привукла је пажњу царице Евдокије која је предложила да се млади деспот ожени царевом свастиком Јеленом.
При повратку у Србију између Стефана и сестрића изби свађа око поделе поседа између Бранковића и Лазаревића. Неслога поново запрети српском народу.
Захваљујући десном крилу српске војске у борби са Монголима погину више Монгола него ли Турака. Због тога љут, Тамерлан нареди да се посече тридесет и пет хиљада глава од изгинулих турских војника и код данашње Анкаре саградише пирамиду од тих глава (према казивању Васе Чубриловића). По одласку Тамерлана на Блиски Исток, у даља освајања, Турци су ослободили Анкару, пирамиду порушили а лобање сахранили у масовну костурницу. Претпоставља се да ће Турцима послужити као идеја да 407 година касније – 1809. године од глава српских бораца са Чегра сазидају Ћеле-кулу.
Одломак из књиге Селомира Марковића – Селета „Чегарски бол“.
Приредила: Наташа Станојловић
[…] Селомир Марковић: Чегарски бол (1. део) […]