У једном манастиру у Грчкој био је овакав обичај: за тежак рад давали су братији мало новца. Монахе у манастиру називају братијом, јер они живе управо као велика породица. Многи монаси су желели да раде више, а добијени новац да раздају сиромашнима. Само један монах је поступао другачије. Нико никада није видео да би он дао милостињу бар једном сиромаху. И њега су прозвали Похлепни. Пролазиле су године. све је остало као и пре.
– Гле циције! – мислили су други монаси. Али дошло је време да монах, кога су прозвали Похлепни, пређе у други живот, и он је умро.
Када су у околним селима сазнали за смрт Поxлепног, у манастир су почели да долазе сви житељи, да би се опростили с умрлим. Оплакивали су Похлепног и жалили због његове смрти.
А братија се веома изненадила.
– Шта вам је добро учинио тај човек? Зашто га тако оплакујете? – питали су они.
Један сељак је рекао:
– Он ме је спасио!
А други је додао:
– И мене!
Сељаци су се трудили од јутра до вечери, да би нахранили своју децу. Али без вола је тешко орати земљу. Уколико породица има вола, онда деца већ не би седела без хлеба.
И ето монах, кога су прозвали Похлепни, штедео је новац и куповао најсиромашнијим волове.
Тако их је спасао од глади и сиромаштва.
Како су били изненађени сви ти који су монаха сматрали похлепним!
И старац Пајсије је завршио своју причу речима:
– Како се могу, не познајући ситуацију, извлачити закључци? Јер Христос је рекао: „Не судите“!
Св.старац Пајсије Светогорац
