«Vi ste naša poslanica napisana u srcima našim koju znaju i čitaju svi ljudi,» (2. Kor. 3:2), što bi rekao ap. Pavle, ili naš narod uprostio – «S kim si, takav si». Ljudi u Korintu jesu reflektovali Pavlovo poimanje Blage vesti, ali i dužnosti prema drugom ljudskom biću, kako ih je Pavle naučio, i kako je Hristos naučio njega. Tako je Jevanđelje krenulo da se prenosi od usta do usta, od grada do grada… Primerom, i željom da se isti dosegne. To su bili ljudi vere.

Danas, postoje ljudi religije, ambivalentni oportunisti, ali i realni fanatici, koji svojim stavovima biraju svoje autoritete. Još je Berđajev pisao o potonjima, dok bih se ja, na ovom mestu, usmerio ka ovim prvima.

Šta je čovek religije? To je pre svega iskompleksirano biće, koje svoju mržnju filteriše tzv zakonom, te se još na ovom svetu sladi mukama, koje čekaju grešnike na onom svetu. Za takvog čoveka, i dalje postoje Aristotelovi svetovi, dok je pakao destinacija, koja se po sebi razume. Bog je ličnost, koja je neke vrste regulator prekršajnih prijava, ali i garant da takva dela neće ostati nekažnjena. Kosmički žirant – jednom rečju. U toj slici stvari, demoni su operateri donjeg sveta, nagrađeni da u večnosti, u tom svom sadizmu, mogu da uživaju. Ili ne, i oni pate, samo to vešto kriju. Ili, ne…. uh, sori, zaista ne znam kakvo je njihovo stanje u opisima pakla tog homo religiosusa. No, nebitno, vratimo se percepciji sveta, tog čudesnog ljudskog bića.

Ovaj život je trka pacova, a ni sama pobeda nije garant uspeha. Taj oksimoron svoje vrste jeste doživotna patnja tog stvora, a zato se osmeh retko nalazi na njegovom, ili njenom, licu. Na kraju (pošto je postojalo vreme kada su oni apsolutno dominirali u Crkvi) ispade da se ni Sam Hristos nije smejao. Iako na nekoliko mesta u Pismu nalazimo da se «obradova duhom», no nema veze. Nigde ne piše da se smejao, i homo religiosus shvata da osmeh jednostavno nije kategorija «pravilnog» življenja.

Svakako, čita malo, ali zato to malo proglašava neupitnom istinom. Sa onima koji se ne slažu sa njim, obračunava se na licu mesta, ili, ako ne može, unapred se raduje njihovim večnim mukama u Geeni ognjenoj. U principu, ličnost koja je zadovoljna sobom. Od one vrste, čije žene postaju mučenice, a po onom starom narodskom pravilu:

«Ako hoćeš da budeš mučenica, udaj se za svetitelja.»

Sve u svemu, klasičan fanatik, i zašto ih onda ne stavljam u tu kategoriju ljudi. Upravo iz tog razloga, što ovaj čovek ne mora da bude to. Ne mora da bude homo religiosus. Fanatik to mora da bude! Smrt je sled okolnosti, ali nikako poluga debate, njegovih verovanja. Ovaj je drugačiji. Ukoliko ta religioznost ne donese određenih benefita, ista se može preskočiti, ili čak negirati. Sve zavisi od koristi koja se ostvaruje. Mislim, religija je lepa…. ali, ako ništa materijalno ne doprinosi… Čemu? – jeste opravdano pitanje homo religiosusa. Da, čemu zapravo religija služi?

Napoleon je smatrao da ona služi tome da sputava sirotinju da ne bi poklala bogate. Ipak, kada je malo odgmizao od čina poručnika u Turskoj vojsci, zaboravio je na sirotinju, svoje poreklo, i svoje stavove pa se krunisao za imperatora Francuske. Mi u novijoj istori znamo kako su proleteri očas posla postali crvena aristokratija, a sam Maršal gori oligarh i od Miloša.

Ali, vratimo se homo religiosusu i njegovoj razlici od klasičnog fanatika. Razlika je u tome što ovaj zapravo ni ne veruje u to što živi i ispoveda. Samo mu je tako isplatljivije. Na taj način avanzuje sve ono što mu je rođenjem uskraćeno. Do određene tačke u svom životu, homo religiosus će negirati to, da bi već od te tačke, jednostavno prihvatio to stanje, trudeći se da tu svoju MASKU preda naslednicima.

Mislite o tome…

Sveštenik dr Ugrin Popović

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime