Досадашњи најјачи удар Короне на Православље јесте замена теза код самих православаца и прављења проблема тамо где га у бити и нема, нити би смело да га буде. Који је мотив тога, јесте питање без наде на одговор. Јер у бити ништа се тим разглабањем и чуђењем разноразних није постигло, нити се у Цркви, тим начином ишта постиже. Овако, само се постављају питања без тенденције одговора и то бива импресија за интелектуалну фискултуру на Друштвеним мрежама.
Лењин, када је написао своје дело-памфлет „Шта да се ради?“, нешто је и урадио. Данас постоје многи и многи текстови, неслагања, демантовања, у већој или мањој мери увредљива, који такође узрокују у већој или мањој мери (обично је то већа мера и обично је то ад хоминем, иако то баш и нама везе са написаним или изреченим али нема везе, маса ужива, а то је и поента Друштвених мрежа, зар не?) увредљиве коментаре и разне „експерте“ који тачно знају шта то треба да се ради.
И по обичају и освештаној традицији, неће се ништа урадити а на постављена питања неће стићи одговори. Како неодговорно од СА Синода што не направи мали live stream са свим виралним праведницима и стручњацима. Можда и хоће у некој будућности. За сада је то и даље на нивоу научне фантастике и управо зато сви ти текстови и све те недоумице јесу јалови. На неки начин и иритантни. Барем мени, јер се баве откривањем топле воде и ко зна ког по реду новог пута проналажења Америчког континента.
Ипак, најјадније је када се почне у првом лицу множине говорити лоше о стању у цркви што је оксиморон своје врсте, јер се поставља реално питање – па добро ако је тако, што ТИ не урадиш нешто, или ако је тако, што си још увек ту? Даље, тај неко ко представља себе са „МИ у цркви“ излаже, са већом или мањом даровитошћу, проблеме по хиљадити а можда и милионити пут. Зато и постоји број у црквенословенском језику који одражава ту реалност бесконачних и бесомучних понављања: тушта и тма. У савременом српском би то значило – не зна им се број.
Дакле, бесконачно трећи пут, поставило се питање шта је старије – кокошка или јаје? Да ли жртва чини култ или постоји култ без жртве, и уопште, имамо ли ми потребу за приношењем жртве, а онда се намеће и следеће питање које произилази из ових наговештаја – приносимо ли ми у свом култу жртву или једноставно само поштујемо Христове речи: „Ово чините мени за спомен.“ (Лк 22:20). И сада, идемо ка кључном питању: Да ли је Исус Христос оснивач новог култа или Спаситељ овог света? Син Божији, а тело и крв Његова јесте Евхаристија и да свако од оних који то не РАЗАЗНАЈУ, бива крив тој крви и том телу – како је то срочио ап Павле (1 Кор 11:29). Апостол Његов или један од најактивнијих чланова тог новог култа.
Свакако, то је основно питање на које би требало да дамо одговор и онда једноставно да живимо у складу са тим. И када кажемо „МИ“, обухватимо и оне који имају исту перспективу о свету и животу као и ми. И овако, а то је чисто Православна дистинкција, апофатика јесте апсолутни одговор на све наше интелектуалне недоумице које ће нам бити разјашњене тек о „оном дану“. Не пре. Не бисмо ми могли да поднесемо и понесемо то пре.
Поједностављено, најбоље да одмах разумемо да интелектуално не можемо да изразимо веру. Религију можемо, јер је она базирана на познатим људским силогизмима и начинима. Хришћанство је то покушало Хеленском философијом и зенит је постигнут у Схоластици. У пракси је то био прогон и ломача. Чињеница, не истина. Знање, а не вера. Религија, једном речју.
На овај начин изражавања верских чињеница, нико није остао имун, па ни Православље. Ипак, Православље никада није прихватило то као израз властитог исповедања. Увек је код нас срце а не мозак, имало последњу реч.
„Спустити ум у срце“ – како би то дефинисао св. Григорије Палама у 14 веку.
Данас је научно доказано да срце поседује свој аутономни систем размишљања, памћења, закључивања. То је откривено 1991. а објављено 1994. Палама се на то позива још у 14. веку, као и Антоан Де Сент Егзипери – неколико векова касније, у свом делу Мали Принц, где каже: „Суштина је очима невидљива, она се само срцем добро види!“
И сада, да се вратимо на жртву култа или на Тело и Крв Христову. Можда ћемо сада мало боље разумети одлуку СА Синода која се управо обратила срцу сваког од нас. Та одлука нас није делила нити дефинисала, јер само од наше перспективе прилажењу “том нечем“ или том, Неком у Путиру, зависи одговор који ћемо живети. Нема СА Синод везе са тим, та зар и Сам Христос није рекао: «Ко има уши да чује нека чује!» (Мк 4:9). Дакле, очигледно је да нису сви били спремни за Његову вест. Тако и данас, неком је то оснивач новог култа а неком Месија и искупитељ светова, који је реално присутан у Евхаристијском хлебу и вину. Нема ту много логике нити интелектуалних шпекулација. То је ипак, закључак Срца. У ствари – ОТКЉУЧАЈ.
Али НЕ, о томе нећемо писати. НЕ, о томе нећемо разглабати. НЕ, нећемо преиспитивати одлуку срца постављајући стално иста и слична питања…
Живећемо одговор.
Одговор који је наше срце, а не наш мозак, дало. Јер Православље није религија већ вера. Вера Светих. Вера мојих прадедова. Моја Вера.
МИСЛИТЕ О ТОМЕ…
Свештеник Угрин Поповић
