Сва лепота православног начина живота јесте у слободи која се изражава непосредним односом са Богом, који је (однос) увек различит и увек у обзиру на самог човека; његове могућности, таланте, посебности… Та лепота живљења је најбоље изражена речима апостола Павла – све ми је слободно… – али, да живети православним начином претпоставља одговорност и да та одговорност управо чини саму пуноћу односа са Богом и сву лепоту напредовања, односно умножавања добијених таланата, сведочи наставак поменуте мисли – …али, није све на корист. Да би човек могао разлучити непотребно од потребног, корисно од оптерећујућег, мора се најпре сусрести са собом, са сопственим афинитетима – талантима, чијим умножавањем сведочи о лепоти православног начина живљења. На том путу нема готових решења нити унапред спремљених одговора или начина постизања узорног живота. То произилази из саме природе ствари и околности које су по дефиницији неутралне; тако да, што је корисно за једну конкретну личност не мора нужно бити и за другу, те било какви плагијати духовног усавршавања нису препоручљиви јер више сведоче о немару самог човека, који уместо да се на сопствени начин изрази и тиме посведочи Радост православног начина живљења, бира туђе искуство и подвиг обично ни не сагледавајући околности поменутог. И, уместо да се прикључи подвижничкој радости, непотребно бремени себе јармом који није њему намењен. Нажалост, овакво подражавање, заправо плагирање форме подвижништва далеко је чешће него ли подражавање суштине подвижништва; онога што оно јесте а на шта је позван сваки хришћанин. Поменуто сагледавање одаљава човека од слободног хода ка Богу усмеравајући га да у норми и правилима потражи пут до Царства а то никако није на корист. Није на корист ни применом а ни примером, поготово не младим људима данас, који се траже и на том путу самотрагања, управо боготрагања, наилазе на мноштво препрека, искушења која се крију иза технолошког напретка претећи да тотално пасивизирају човека сводећи га на ниво конзумента који је битан докле троши а вреди онолико колико потроши. Инстант доживљаји, непрегледан низ разноразних информација и занимљивости, затим туђи животи, мноштво чињеница… просто обасипају младог човека данас путем интернета и телевизије, па је прави подвиг не подлећи тој стихији, тој пошасти данашњице и не свести се на ниво пасивног потрошача сопственог живота.
У здравом телу здрав дух – јесте искуство једне културе која свакако није за потценити, док је потреба за имплементацијом поменуте мисли данас више него ургентна. Разлози су очигледни – отргнути младе људе из канџи пасивне самозадовољности. Заправо, подстаћи их да се сами отргну из те потрошачке инерције живљења не би ли кренули путем вољног напредовања. Путем самоизграђивања, учећи да се на тај начин ослушкују, управо да препознају сопствене таланте самоостварујући се. То заиста јесте подвижништво младог човека данас а бављење спортом може бити његов израз. Може бити, јер представља искорак са широког пута којим ходи омладина данас потискујући сопствену потребу за боготражењем: телевизијом, улицом и замкама исте – дрогом и промискуитетом.
Лажни морал комунистичких колектива одавно је прошлост; породица, у свом основном смислу такође је реткост тако да млад човек данас нема никакво спољашње утемељење у друштву у којем је све слободно, док да ли је на корист, мало се или нимало води рачуна. Штавише, лицемерно се бори против последица а сами се узроци лаконски пренебегавају. На пример, друштво је против дрога и сузбија њихову дистрибуцију међутим, са друге стране, нимало не води рачуна о превенцији, односно о разлозима због којих је то младо створење посегло за тако опасним леком против очаја. Сагледавајући суштину проблема који притиска те младе људе, са једне стране и отварајући се подвижничкој пракси промишљајући о самој примени исте данас са друге стране, можемо се придружити светом Григорију Палами у закључку да је подвиг служба Богу у нашим особеним околностима, којима сведочимо сопствену приврженост уском путу. И заиста, отргнути се општој летаргији друштва, у којем се потрошачка логика (по којој вредимо онолико колико трошимо, те инертна самозадовољност пасивног посматрача туђих живота и далеких земаља, која се телевизијом остварује), цени и сматра правилом понашања, уистину јесте подвиг јер представља искорак са широког пута. А некада је средство за поменути искорак био један обичан стуб (на пример: Алимпије Столпник), некада пустиња (на пример: сви отшелници од Антонија Великог па на овамо), некада јуродивост (мноштво примера о таквом начину налазимо у Житијима Светих), зато не видимо разлог зашто то данас не би могао бити спорт. Поготово ако сагледамо саму суштину проблема као и јачину која је потребна да би се једно младо створење својевољно изопштило из одређеног кружока вршњака, који су загазили на широки пут технолошке пасивизираности или уличне распуштености, и то у годинама када је потреба за припадношћу најизраженија. Ако додамо свему овоме и то да тај млади човек, у својој одлуци да искорачи са широког пута технолошке пасивизираности, не одбацује саму употребу технолошких достигнућа, нити би требало, већ прави синтезу корисности свих предности технолошког развоја не би ли све то ставио у службу сопственог самоостваривања, које се опет не да замислити мимо заједнице и боготражења, онда видимо да тај млади човек успева многоструко, сведочећи на тај начин, и на самом почетку свог живљења, Радосну вест. Тако да, бављење спортом може бити израз подвижничке праксе данас, поготово ако сагледамо саму бит подвижништва, која је у суштини један безкомпромисни искорак са широког пута погибељи.
Остваривши оваквим подвижничким начином живота здрав дух у свом одабиру да бавећи се спортом искорачи из свеопште летаргије друштва, градећи се на тај начин дијалошки као личност, преко свога тела, тај млади човек ће узрастати и постати једног дана зрела личност, одрастао човек, који ће у једном моменту свог напредовања схватити да је за здраво тело ипак потребан здрав дух.
Свештеник др Угрин Поповић
