„Када дуго гледаш у понор и понор такође гледа у тебе“ – речи су Фридриха Ничеа које су данас актуелније више него икада пре код нас. Заправо, није питање „да ли дуго гледамо у понор“ већ „да ли смо гледали предуго“?
Да ли је ово уствари крај а ми тога нисмо свесни у својој самозаљубљености у којој детектујемо мане и грешке људи у окружењу, тотално утешени у илузији да то једноставно не важи за нас.
Дакле, да ли смо гледали предуго?
Не знам, време ће показати.
Али, оно што знам јесте нешто што ћу бити слободан да сада поделим са вама.
Наш поздрав је: „Христос по среди нас!“ – „Јесте и биће!“ као одговор, и као обећање.
Наш народ каже: „С ким си такав си!“
Шта ми ово говори?
Ово ми говори да „понор“ нема последњу реч и да Црква није заједница без разлога, те да ап Јаков не саветује свима нама такође без разлога „Исповедајте се једни другима“ (Јак 5:16), али не у смислу каквог духовног стриптиза већ у смислу блискости, присности и заједничке надоградње. Јер тај коме треба да кажете није неки тамо енергетски вампир већ човек који ће вас надахнути и кога ћете надахнути. Са ким ћете поделити себе и том поделом обома донети радост!
Именица „срећа“ је изведена из глагола „сретати, срести“ што у бити показује где је кључ за нестајање понора. То је човек, али пре свих Богочовек, кога ћемо „срести“ у заједници, која јесте Црква. Која јесте срећа, јер је сусрет, али и преокрет од понора ка другоме. Од ништавила ка лику. Од пропасти до вечности.
Не, ово нису флоскуле та вратимо се сада искуству нашег народа: „С ким си такав си!“, а то управо јесте тако. Зато нађите неког са ким ћете се радовати! Не мрак у коме ћете се огледати док вам енергетски вампири исисавају и оно мало енергије својим вајним сућутовањем са „вашом ситуацијом“.
Којом бре „ситуацијом“? Ситуацијом понора у који сте заглдани или ситуацијом Неба које вам је обећано и које већ овде, и већ сада, можете задобити оним треном када се изборите за себе. Када ви будете ви, а не нека јадна индивидуа која самооплакује себе загледана у понор. Заправо, која више ни не гледа у понор колико је поглед тог понора управитељ њеног или његовог живота.
„Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали!“ – али који су то други ако ми одбијамо Другог? Изистински Другог у оној мери где ово моје ја не може постојати без ти. У оној мери у којој не могу плесати сам, и у оној мери где не могу сусрести другога ако тог другог нема. У понору нема другог па ни Другог. Постоји само ехо погледа који јесте бол који онда у својој „праведности“ исповедамо са себи сличнима и то већ јесте онда елегија бола и опис промашаја.
Промашај (амартија) јесте грех. Покајање (метанија) јесте преумњење. Другачије сагледавање исте реалности. Окрет од понора ка лику.
ПРИЧЕШЋЕ – једном речју.
МИСЛИТЕ О ТОМЕ!
Свештеник Угрин Поповић
