Материја је неуништива. Енергија такође. Али реално, ког човека то може утешити при сусрету са губитком другог човека са којим је изградио однос? Може ли се мајка утешити ако јој се предочи да ће тело њеног сина бити само преобликовано и да ће он наставити живот у неком цвету или дрвету?

Ми се данас сусрећемо са најзанимљивијим открићима нашег постојања. Заправо, о бесконачности истог. Ипак, нека питања и даље остају без одговора и то су управо питања која свако поставља, уплаканог лица, на гробљу и у спознаји да сви морамо тамо.

Да ли нас теши свест да је смрт релативна јер можемо наставити постојање као цвет?

Но, то наметнуто питање, веровали или не, остварено је у људској свести у оном тренутку када смо се помирили да део нас (душа), може преживети, и да је то у принципу прихватљиво. Да нам је прихватљиво да у вечност закорачимо тако ”крњи”. Нецели.

То је моменат када се Исток приклонио Западу!

Зато, што је тим моментом девалвирао целокупан опус Кападокијаца, који су управо желели да нагласе личносност као категорију наше вечности. Дакле, не нужна суштина или било која условљеност њоме, већ управо и једино личносност, а то ће рећи однос који је претпоставка живота.

Али не… ми смо то задовољно одбацили само зато што нам се ово учинило логичнијим а и манипулативнијим. Схватате? Веома је лакше манипулисати пучанским веровањем ако му се запрети паклом у којем су Теодорини црнци и где ће вас мучити до изнемоглости уколико…. Е сад, то су већ варијације на тему истог бола! Бола глупости и кукавичлука, а заправо недостатка односа!

Код нас Православаца, управо је однос, гарант живота! Али не одређених делова нас, већ – НАС! Као што и каже у Символу вере који читамо на свакој Литургији: ”Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века. Амин.”

Међутим, у неком времену после коначног раскола (1054), а пре пада под Отомане (1453), Исток као да се помирио са доминацијом западне логике. То је најпре почело литургијски. Са глупим питањима и још глупљим одговорима док су Теодорини демони-црнци заодевали страхом пучанско сујеверје. Неколико векова касније то сујеверје је постало званична вера – тзв Православље! Пишем ”тзв” јер буквално нема ничег сличног са Правом вером Истока, већ је више неки рециклирани отпадак Запада. Заправо, њиховог сујеверја од пре пар векова. Тамо негде, у време Цвинглија и рата за Индулугенције и неприкосновеног Чистилишта!

Но, вратимо се почетку. Почетак прераде наше Праве вере у ”Право сујеверје” јесте тренутак када се одслужила Литургија на којој се сви нису причестили. Неколико векова након тога усталило се разумевање да ће преживети одређени део (душа) али не и ми. Тиме су се брисале сузе уцвељених на гробљу али су се тим наративом ти исти, држали у позорности, гледе понашања јер Теодорини црнци-демони вребају у свим сегментима тих прекогробних активности, где ће тако осакаћено људско биће (само душа), бити додатно мучено, уколико… и ту су опет варијације на тему. Од мастурбације до јагњетине петком, тек поводи су разнолики, а на све њих Теодорини црнци имају кантар мерења и сумпорно језеро мучења.

Тренутак када се ”крња” Литургија прихватила као могућа јесте трен када се прихватило да се ”крњи” човек спасава тек материјом коју је од Бога добио (душа). Дакле, не односом него силом нужности. Као и Литургија на којој се сви не причесте. Дакле, наше заслуге а не однос јесте гарант нашег учествовања у Животу (Христу).

У Православном опусу (који се артикулисао Кападокијским приступом, а који је даље одлуке Првог васељенског сабора спровео у живот и поред многих и многих противних околности и утврдио Никео-цариградски символ вере), однос јесте гарант постојања. Како самог Божанства, тако и човека.

Божанства: Отац хоће да постоји и постоји. Отац рађа Сина у вечности и исходи Духа у вечности.

Човека: човек бива створен љубављу Божијом. Човек живи односом који има са Богом. Човек умире оног тренутка када материју (јабука) претпостави односу са Богом.

Христос – постаје човек не би ли човек постао Бог, јер је у своју ЛИЧНОСТ инкорпорирао људску природу и тако преображену, приноси је Оцу. Заправо вечности, јер однос Оца и Сина јесте трајан. Јесте једина трајност у којој и овај свет задобија вечност, пошто Отац има однос са Сином, а тај однос јесте гарант вечности. Другим речима, оно што је Адам требало да оствари, други Адам је остварио. То није моралистика, већ однос.

Учешће у Сину јесте гарант постојања. Литургија јесте учешће у Сину. Али то је одувек разумевано и јесте, једино Причешћем. Не другачије. Јер Он жели нас а не наше заслуге. Нису заслуге те које нам дају живот, већ однос који имамо са Сином. Зато помињемо и своје умрле на Проскомидији јер је битисање у уму Божијем вечност по себи, започета тим односом који ми имамо са Њим.

Не постоји ”бесмртна душа”, као гарант живота, више него што је ”бесмртна материја” гарант постојања. Јер, као што нас не теши разумевање да ће наш најмилији, преображен утробом црва или хумусом земље у бурагу каквог вепра или младе стабљике храста, наставити своје постојање, исто тако не треба ни да нас теши половично постојање које обезбеђује нужност опстанка енергије, коју зовемо ”душа”. Као и у бурагу вепра, тако и у хладном и безличном космосу, наши вољени имају смрт пре смрти, јер немају себе.

Личност јесте онај квалитет који остварује вечност. Личност се гради односом и само односом. Отуда црпи свој идентитет и тим идентитетом кроји своју трајност. Својим избором.

Литургија јесте праслика тога и реални показатељ изводљивости, јер се и ту све своди на избор. Поготово данас. Можемо се ослонити на своје заслуге, а можемо и на Христову љубав. Можемо приступити радосно, у знању да је вечност већ почела, јер је Христос победио смрт или можемо се склонити у страну и препустити да Теодорини црнци кроје наше преживљавање, у опсени, да ћемо сакати преживети!

Шта бираш?

Мислите о томе…

 

Свештеник Угрин Поповић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име