Шта је крст ако ли не показање нашег начина живота? Шта је крст, ако ли не примењена лекција о властитом постојању?
Некима је то синоним за страдање. Некима је то синоним за пут ка Васкрсењу јер без ”петка нема ни недеље (васкрса)”. Али, да ли је то заиста све? Бледа комеморација над једним догађајем који се више ни не памти, онаквим, какав је био! Не, наследили су га занесено магаре и бајковита прича о рођењу, страдању и васкрсењу плавооког Исуса! Чича мича и готова прича, а ви, драги моји, немојте да једете прасе средом и … и, то је то! То је поента вашег живота јер, ако не… ту су „Теодорини црнци“ да Вас дисциплинују у Вечности!
Но, уколико направимо малу дистанцу од занесеног магарета и Теодориних црнаца, ми можемо бити у стању да видимо поруку крста! Која је једноставна, јер је истина!
А истина је, да је крст без хоризонтале – колац, а без вертикале – мочуга! Тек и искључиво у комбинацији хоризонтале и вертикале, показује се онаквим какав јесте – човеколик! Или, човек је крстолик. Или, лекција крста је за човека. Или, човек је за лекцију крста.
Или, или, или… ово би нас одвело у апстракцију, у којој већ јесмо гледе значења крста, те самим тим, једноставно разумимо да је крст лекција за човека коју, када и ако савлада, постаје тај крст. Бива крст. Јер, лик нам је дат, али нам је подобије задато и дијалог из 1. Мојс. 1:26 идаље траје, пошто смо ми учесници тог разговора. А крст је резултат. Резултат, који Адам није уочио. Зато је и прошао као мочуга… избачен на ђубриште овог палог постојања!
Вратимо се зато лекцији. Декарт је тврдио да је ум ствар религијског бављења али да је тело ствар научног бављења. И он је сагледавао човека као мочугу или барем као колац и мочугу, пошто су то, и у одвојеној форми, идаље само мочуга и колац. Ништа више сем бледог потенцијала, који се неупотребом, изгубио и заборавио. Као данас рецимо, када своје онтолошке потраге и потребе ограничавамо занесеним магаретом и „Теодориним црнцима“. Заиста маестрално!
Зато, почнимо да истражујемо нашу природу крста, демантијем Декарта!
Наше тело, сасуд Духа (1. Кор. 6:19), утиче на ум, и наш ум утиче на тело. Једноставно, то се не да раздвојити и неприродно је да се тако нешто чини. Ипак, целокупна платонистичка религија такозваних праведника и схоластичара, јесте управо етаблирала такав приступ нашем телу. Нашем бићу. Такво размишљање нас је одвело до наде у колац, пошто остајемо то, уколико одбацимо мочугу, јер оно, у том случају и јесте само мочуга, ако наше тело разумемо другачије него ли, као сасуд Духа!
А заправо, ми смо склад. Ми смо крст. Јер, сваки пут када нешто помислимо, долази до биохемијске реакције у телу. Ту реакцију затим мозак прати и она долази до његовог лимбичког дела, који посредством неуропептида, ту информацију шири другим деловима мозга, региструјући наш осећај, као наш доживљај, чинећи тиме, сам тај осећај могућим. Ти ”мождани гласници”, неуропептиди, управо томе и служе, не би ли осећај нашег тела учинили хормонално могућим и због тога они, ту информацију, шире по свим деловима мозга. Тиме, то стално осећање генерише ту биохемијску реакцију као стандардну и ако се лоше осећате, ви ћете се стално изнова тако осећати, јер тело даје те сигнале мозгу а он те биохемијске реакције шаље назад телу, потврђујући тај осећај одговарајућим хормонима стреса.
Дакле, ако сте љути, раздражени, жељни да осуђујете… почећете тако и да се осећате јер ће нуропептиди, ту информацију, пренети надбубрежним жлездама које ће почети да луче хормоне стреса: адреналин и кортизол. Цереброспинална течност (ликвор), преноси целим нашим телом ту емоцију стреса, која је похрањена у нашем мозгу и коју је наше тело потврдило, и то тако једноставно наставља да постоји и да се развија и човек постаје човек гнева или осуђивања, или чега год, јер је његово тело потврдило ту информацију његовом мозгу.
Сада можемо на прави начин да схватимо и да видимо шта је то ПОКАЈАЊЕ и зашто је оно заиста ПРЕУМЉЕЊЕ јер уколико није то, није ни постојано јер не даје плод. Бива јалово, скоро исто као и усиљене исповести пред Причешће и скоро исто као колац и мочуга, који би да причају о крсту, уместо једноставно да буду то!
Ово је најбитнија лекција крста, која је и Да Винчија инспирисала да наслика човека као крст, која је јасна од почетка и која заправо јесте завршетак дијалога из 1. Мојс. 1:26!
Лекција да се остварење човека не догађа поништавањем људске природе или једног њеног дела, већ управо супротно. Њеном афирмацијом и остваривањем нашег потенцијала као Боголиких личности у времену рођених али за вечност створених!
То је Покајање. То је Тавор. То је Причешће. КРСТ!
Мислите о томе…
Свештеник др Угрин Поповић
