Размишљајући о посту, многе године сам се питао где у ствари ми грешимо. Како је могуће да такву једну замену теза, каква је став да њиме Богу нешто чинимо, прихватимо као логичну и онда даље, тај и такав став, да пројектујемо на све поре свог (не)хришћанског живота. На тај начин не можемо ни да разуемо зашто је Причешће незаслужени дар и како смо то ”Несвети а свети”, како гласи наслов једне предивне књиге, и самим тим у апсолутној могућности да будемо ”со свету”(Мт 5:13), што нам је сам Христос заповедио.
Заиста, где је проблем?
Пре свега, проблем је у томе што смо Бога укључили у властити подвиг, који мора да буде искључиво наш! Јасно је – уколико Бога ”искључимо” из једначине властитог подвига, самим тим, ћемо бити у стању да тај подвиг остварујемо, јер ће резултат бити ослобођен примеса трговине. Пошто другачије живимо лаж, називајући сопствену трговину сопственим подвигом. Управо, ако доживимо пост, или причешће, или било коју радњу у свом животу као средство боље трговине, што у овом што у оном свету, наша платежна моћ постаје наш живот. Међутим, како смо слаби онда ту слабост себи тумачимо као властито предодређење и поново у то укључујемо Бога, јер – такви смо какви смо јер је Бог тако хтео – да будемо немоћни са веома великим очекивањима на властитим плећима од тог неког по дефиницији ”милостивог” Бића, коме ће бити апсолутно прихватљиво да се Његова створења муче у паклу од стране Теодориних црнаца!
Да целокупну незграпност наше тзв побожности, али у ствари покушаја остваривања трговинског уговора, осликам јасније послужићу се једноставним тезама из трговачког уговора који наша тзв побожност мисли да има са Богом. По том уговору, Бог каже:
”Створио сам те ни из чега и без питања или твог пристанка и од првог дана нешто очекујем од тебе. И пошто ти то не испуњаваш ја те кажњавам. Хладно и прецизно и константно. Тебе или твоје окружење због тебе. Имам листу правила које мораш да оствариш не би ли те помиловао када умреш. Међутим, ретко ко то може (заправо нико) и уколико оманеш у извршавању тог уговора трпећеш казну! Горећеш у паклу. У вечности ће те мучити Теодорини црнци! У сумпорним језерима вечност ће уоквирити твоје постојање. Мучићете фуриозно и савесно јер ниси испоштовао уговор! Али чуј, има и једна лепа вест…
ја те волим!?!?!?”
Свакако, овако огољено постаје очигледно. Ипак, ретко ко ће схватити да је ово управо тај њихов самонаметнути credo којим ето може постојати неко ко је достојан или Неко (то божанство из трговачког уговора) кога занима да ли ти једеш ово или оно (поред јасног описа те реалности у Рим 14:2,3).
Зато ћу покушати сада у једној блажој форми да изнесем план по којем је подвиг могућ без претензија да се преметне у трговински споразум.
Пост, који ми имамо у Православној цркви, јесте пре свега васпитна и дисциплинска мера којом се вајамо и учимо да ценимо сопствену реч и сопствену вољу. Да не дозволимо да околности угрозе ту нашу реч или да наше жеље диктирају нашом вољом. То је веома битно јер Литургија јесте манифест наше воље за Христом. Нашег амин заједници са Њим. Наше снаге да се Његовом позиву одазовемо иако је гласан хор ”праведних” у овом времену, који нам креште како нисмо достојни. Да, нисмо достојни… али смо чули глас!
Та разлика се постом уочава. Зато је пост битан јер јесте изазов нама самима од нас самих. Желимо да се суочимо са околностима које својом речју мењамо, и са жељама које својом вољом каналишемо, стишавамо, неутралишемо… не дозвољавајући да оне постану страсти (патња). Не диктирају оне нама већ ми господаримо над њима. То је припрема коју нам пост нуди да овладамо собом јер ипак себе водимо куда год кренули. На пијацу, у биоскоп, у вечност…
То је битно, најбитније, пошто себе водимо и на Литургију и тамо нас Неко зове. Ми се морамо одазвати! Не други уместо нас. Да бисмо се одазвали морамо схватити вредност властите речи и властите воље, не би ли тим схватањем схватили вредност Христове речи и Христове воље. То је заправо најсветија лекција поста!
Могућност да разумемо да нас Христос заиста зове када каже: ”ПРИСТУПИТЕ!”
Мислите о томе…
Свештеник др Угрин Поповић
