Постоји један чудан моменат описан у јеванђељима у вези са васкрсењем Христовим (у ствари, има неколико таквих тренутака). Када се Марија Магдалена први пут сусреће са васкрслим Господом, пренето нам је у Светом писму да га је „помешала са баштованом.“
А Марија стајаше напољу код гроба и плакаше. И када плакаше надвири се над гроб.
И видје два анђела у бијелим хаљинама гдје сједе, један чело главе, а други чело ногу, гдје бјеше лежало тијело Исусово.
И они јој рекоше: Жено, што плачеш? Рече им: Зато што узеше Господа мојега, и не знам гдје га положише.
И ово рекавши, обазре се натраг и угледа Исуса гдје стоји, и не знађаше да је Исус.
Рече јој Исус: Жено, што плачеш? Кога тражиш? Она, мислећи да је градинар, рече му: Господине, ако си га ти однио, кажи ми гдје си га положио, и ја ћу га узети.
Исус јој рече: Марија! Она, окренувши се, рече му: Равуни, што ће рећи: Учитељу! (Јн. 20:11-16)
То је сусрет који неки покушавају да објасне као производ туге Марије Магдалене. Она је толико ожалошћена да не успева да препозна васкрслог Христа. Мислим да је ово нетачно.
Други пример наглашава шта се дешава. Свети Лука прича о двојици ученика на путу за Емаус који сусрећу васкрслог Господа. Они Га не препознају током целог пута – све док не преломе хлеб са Њим:
И приближише се к селу у које иђаху, и Он чињаше се да хоће даље да иде. И они Га устављаху говорећи: Остани с нама, јер је дан нагао, и близу је ноћ. И уђе с њима да ноћи. И кад сеђаше с њима за трпезом, узе хлеб и благословивши преломи га и даде им. Тада се њима отворише очи и познаше Га. И Њега нестаде. И они говораху један другом: Не гораше ли наше срце у нама кад нам говораше путем и кад нам казиваше писмо? (Лк. 24: 28-32)
У овом случају, не може бити речи о недостатку препознавања због превелике туге. Заиста, њихов разговор са васкрслим Господом док ходају узрокује да њихова срца „горе“ у њима.
Њихово препознавање Христа у контексту ломљења хлеба описује се као „отварање очију“.
Ово питање препознавања уткано је у саму бит пројаве васкрсења. Чини се да о васкрслом Христу постоји нешто више од пуког „објективног“ препознавања.
Размишљао сам о томе током година. У Христу се не дешава „скривање“ или „промена“ – Он се не прерушава. Уместо тога, изгледа да је промена евидентна ствар која се дешава у онима који га сусрећу.
За Марију Магдалену промена се дешава када Христос изговори њено име. О овоме размишљам као о томе да Марија „долази себи“. То је изван туге и срамоте и представља опоравак оног истински личног.
За ученике на путу за Емаус видимо нешто изузетно – продужену шетњу и разговор, где им срца „горе, ” а ипак до препознавања није дошло.
Уместо тога, у ломљењу хлеба (евхаристијска референца – „узео хлеб, благословио, преломио и дао“) су им се „отвориле очи“.
Сусрет са васкрслим Господом је лични и евхаристијски. Мислим да се то обзнањује у сусретима васкрсења, али и да открива истину о нашим садашњим сусретима једних са другима.
Као такав, догађај Васкрсења има шта да каже о природи и истини наших идентитета. Углавном, не знамо ни приближно онолико колико мислимо да знамо.
Ако проводите време са малом децом, можда сте приметили недостатак самосвести који је уобичајен. Дете трчи кроз препуну собу и баца пелену. Сасвим го, сићушни бацач пелене, се смеје од радости на ужас родитеља. Као Адам и Ева у врту, они су голи и не стиде се. Постоји много других елемената који откривају њихов недостатак самосвести.
Видим у нашем храму пре неку недељу, децу како се играју на поду. Често су њихови гласови прегласни и наиђу на тихи укор од стране родитеља. Чуо сам родитеље како говоре: „Користите свој тиши глас!“ и „Шапат!“ По истом принципу, видео сам мало старију децу како певају уз певницу у тоновима довољно гласним да се уздигну изнад хора.
Таква понашања показују недостатак самосвести, што је, у ствари, недостатак стида.
Наша социјализација, стечена полако, не без муке, јесте стицање разних момената стида који нас упућују на одобрена понашања у присуству других. Велики део онога што сматрамо нашим „идентитетом“ (који ће се променити и донекле је променљив у различитим окружењима) су конструкције које смо успели да саставимо током времена, док наше право ја остаје скривено. Могу да се сетим бар два пута у животу када сам пао под „чаролије“ утицајне личности. Моја јавна личност се променила и попримила боје које сам „позајмио“. Поцрвеним када се сетим ових догађаја сада и видим шта се заправо дешавало.
Вероватно су се сличне ствари дешавале узастопно а да ја нисам приметио (таква је била њихова суптилност). У мени је, међутим, неко врло тихо сећање на време пре таквих позајмица. Постоји врло мало ствари које могу да видим кроз очи малог детета – њихова магија ипак још увек сија. Мора да сам имао 4 године, моја мајка ме је научила како да идем градским аутобусом до центра града да бих стигао до свог вртића (у цркви у центру).
Први пут, са новчићем у џепу да платим аутобус, а други пут са завезаним у марамицу новчићем и стрпаним у други џеп, Ушао сам у аутобус док је моја мајка гледала. Платио сам возачу и нашао своје место. Моја мајка ме је пратила у својим колима да ме увери да је све у реду. Касније сам поновио операцију за мој повратак кући. Не сећам се страха, нити било какве посебне самосвести. Али сећам се аутобуса, седишта, путника, прозора и необузданог чуда свега тога које се урезало у моје сећање.
Шта је био мој идентитет у том тренутку? Исти идентитет какав имам данас – иако се чини углавном неприступачним – скривен испод свих слојева стечених искустава са њиховим успесима и неуспесима.
Кога Исус познаје? Апостол Павле је написао: „Рапет сам са Христом. Не живим више ја, него Христос живи у мени. И живот који сада живим у телу, живим вером у Сина Божијег, који ме је волео и предао себе за мене.” (Гал. 2:20) „Ја“ који сада живи у телу је ап. Павле, прави ап. Павле. То је апостол Павле без стида и страха (како се молимо на Литургији). То је Божји дар, који је можда последњи пут виђен у огледалу у невиности детета, али је тада откривен и прослављен.
Обећан нам је идентитет – ново име – нешто што апостол Павле описује као „сакривено са Христом у Богу“. То постаје познато док гледамо Христа лицем у лице. Тамо ћемо видети ко смо, и ко смо увек били, док чекамо да будемо откривени у Последњи дан. У том тренутку ћемо знати значење речи „лично“, као што ћемо коначно видети значење Евхаристије.
Тренутно видимо бљескове, задиркивање на ивици препознавања, док наша срца горе у нама.
Дођи, Господе Исусе!
Текст је превела са енглеског језика Редакција Чуда
blogs.ancientfaith.com
