Косовски завет није нека идеолошка, националистичка или политичка конструкција, није нека земаљска или историјска теорија, већ је Косовски завет српско опредељење и само исповедање нашег хришћанског и православног идентитета, испољавање нашег црквено – народног духовног бића, сведочење о нашем трајном литургијском памћењу.
Владика Атанасије Јевтић
Владику Атанасија Јевтића познајемо као једног од највећих богослова друге половине двадесетог века, и као једног од највећих теолога данашњице.
Осим тога, познавали смо га и по јасном политичком ставу, по његовом друштвеном ангажовању, по томе, јер је говорио јасно и бритко, оштро и слободно. Фалиће нам владика Атанасије и као богослов, али ће нам још више недостајати као непоколебиви стуб Цркве, као онај који је умео да сам стоји и против наших власти и против окупатора на Косову и Метохији. Који је у очи говорио оно што мисли и председнику и патријарху.
Говорио је да нам Косово нико не може узети, јер су кључеви Косова и Метохије у рукама великомученика Лазара. Говорио је: „шта значи да Цркве не треба да се бави политиком, а чиме треба да се бави, митологијом?“ Стално је понављао да ми нисмо мали народ.
Мржња према Србима није случајна, ми смо народ који је само у двадесетом веку срушио четири царства, најпре Турско на Куманову, када је решен први балкански рат, затим Бугарско, прво на Брегалници а затим и на Солунском фронту, после чега је Бугарска капитулирала и иступила из рата. Затим Аустроугарско, које је после пораза од краљевине Србије престало да постоји и распало се на саставне делове, у чак седам нових држава. И најзад Немачко царство. Након пробоја солунског фронта, Немачки Кајзер је рекао да не може да верује да је 60,000 Срба решило овај рат. На концу, у двадесетом веку смо се супротставили и Хитлеру и Стаљину, и први се супротставили НАТО пакту и новом светском поретку прво у Босни и Херцеговини, а затим и у бомбардовању СР Југославије 1999. Српски војник је први бели човек који је пуцао у Американца и НАТО војника, највећу светску силу данашњице.
Можда је владика и био у праву, можда ми заиста и нисмо мали народ. Као и Емир Кустурица, који је рекао да смо ми Срби народ који никада није поражен. Ми смо заиста и губили битке, али никада нисмо били поражени.
Зашто је то тако? Који је то кохезиони елемент који је чинио наше претке таквима да су бранили своју слободу и своје домове по сваку цену? Управо свест о Царству Божијем и постојању Божије правде, које ја сама суштина, сама срж Косовског завета. Суштинско опредељење за Царство Божије, односно везивање нашег идентитета не за овоземаљско, већ за Царство Небеско. Ми смо једини народ који се у својој националној химни моли Богу да буде праведан, не да буде на нашој страни, д нам помогне онда кад нисмо у праву, већ само да буде праведан.
Светосавље, као полазна тачка Косовског завета одређује наше национално биће. Управо је Свети Сава тај који оставља власт и круну, и одлази на Свету Гору, где живи као обичан монах. Опредељење Светог Саве за Христа утемељило је све касније колективне одлуке нашег народа.
Иво Пилар, хрватски политичар, још један Бечки ђак, први Хрватски геополитичар, човек који је почетком двадесетог века писао о томе да је велика штета што Хрватска политичка елита ћути, и што је неодлучна, и да тиме препушта јужнословенску иницијативу Србима. Писац је једног памфлета где покушао и да географски одреди границе будуће Хрватске државе, 1914. године позива Хрватски народ да се бори на страни Хабсбуршке монархије, која је како каже Пилар, једини гарант окупљања Хрвата под истом заставом, и која, по њему додуше реформисана, мора да опстане.
Говорим о Иво Пилару, јер некад, наши непријатељи јасније од нас самих виде нашу снагу, као и наше слабости. Тако је Пилар говорио да снага Срба не лежи у њиховој Цркви, нити у њиховој војсци (да још једном напоменем да се ради о периоду 1912. – 1918. када је заиста српска војска била једна од најмоћнијих и најцењенијих на свету) нити у православљу, нити у њиховом краљу (ни један балкански народ тада нема своју династију, а ми две) већ у Светом Сави.
За Пилара уједињујући елемент, елемент који нама даје снагу и идентитет, је наше средњевековно порекло и корен, које се персонификује у Светом Сави.
Светосавље је, тако, била и темељна идеја владике Атанасија а Косово је „грдно судилиште“ по речима владике Атанасија, којим би требали да меримо његово патриотско дело, али и „грдно судилиште“ све нас, па и за саму Цркву …
За крај можемо да изведемо један смели закључак. У овом тренутку западне силе ће или тражити од нас да признамо Косово као независну државу или неће то тражити од нас.
По првом сценарију, ми се сада налазимо у стању „куване жабе“ и наша се јавност и друштво полако доводи до свршеног чина када ћемо морати да признамо „реалност“ на терену, управо је на ово мислио владика Атанасије Јевтић када је говорио да је издаја Косова у току и да је нпр. влада краљевине Норвешке више учинила на обнови светиња на Косову од владе Србије. Док нас припремају за предају Косова, говориће нам да је Косовски завет мит, да је то сфера митологије, и да морамо да се одрекнемо својих митова. С друге стране, видимо да су готово све западне земље саграђене на митологији. По речима владике Атанасија, Платон је на основу јелинских митова створио импозантан философски систем, који је у синтези са библијским, јудејским предањем створио Европску културу и цивилизацију.
Пробајте да једном Енглезу кажете да Вилијам Шекспир вероватно није постојао, да је реч о групи аутора и да је свакако реч о псеудониму неког племића, а не о народном песнику. Даље, било би интересантно рећи Британцима да је краљ Артур митска личност, као и његови витезови округлог стола, који нису стварно постојали.
С друге стране Свети Сава, Кнез Лазар, Краљевић Марко и косовски јунаци су заиста постојали. С друге стране и пројектовано место Србије у некој будућој заједници европских народа је такође мит. Дакле потребно је да се одрекнемо „Косовског мита“ ради мита Европске уније.
У другом случају, шта би се десило суштински ако Западне земље не би од нас тражиле признање Косова. Ако следимо међународно право, да би једна држава била независна, потребно је да има постојано становништво, ефективну власт и утврђену територију. Наша власт која је потписала Бриселски споразум 2013. је то практично омогућила Косовским Албанцима. Признање неке државе од стране других држава не представља конститутивни, већ декларативни елемент, на овоме често у својим излагањима инсистирао блаженопочивши владика Атанасије Јевтић, али и историчар Милан Ст. Протић и правник и бивши народни посланик Срђан Ного. Дакле, из перспективе посматрања Западних сила, њима је све једно да ли је нпр Румунија признала Косово или није. Важна им је имовина, и отуда сви преговори и споразуми, јер је равно осамдесет одсто Косова и Метохије, пре окупације било у власништву Србије, односно било је катастарски земљиште Српске Православне Цркве, државе Србије, српских фирми и приватних лица, Срба.
Поред тога што смо дужни да останемо следбеници епископа Атанасија у богословском, теолошком смислу и да остајемо читавим својим бићем у Цркви, читавим својим животом, речима и делатношћу, дужни смо и да се сећамо његовог политичког и друштвеног ангажовања, слободе којом је дисао његов дух, не затворен и неспутан. И посебно његовог ангажовања у покрету за одбрану Косова и Метохије.
Владика Атанасије је био човек великог теоријског знања, међутим, био је и човек који је буквално живео своју теологију. Онако како је у пракси живео у Христу и за Христа , у Цркви иза Цркву, тако је и бранио Косово и Метохију на свој начин, конкретно и пракси, делатно и опитно.
Свештеник Стеван Стефановић
