- септембра одгледали смо премијеру филма Милорада Милинковића о последњих недељу дана живота кнеза Михаила Обреновића.
Филм је динамичан, историјски потпуно утемељен, будући да су неки од наших најзначајнијих историчара били консултанти при писању сценарија, бардови нашег глумишта, Небојша Дугалић као Блазнавац и Драган Мићановић као кнез Михаило су убедљиви и носе читав филм, уз њих ту је и плејада младих глумаца, пре свих прелепа Јана Ивановић, наша Свилајчанка, пред којом је светла филмска будућност.
По речима редитеља Милинковића реч је о политичком трилеру и љубавној причи, а будући да и данас са сигурношћу знамо само ко је извршилац, а не ко је и налагодавац убиства Књаза, то је ауторима филма дало за право да на основу детаљне анализе политичке ситуације у Европи изведу, прилично тачно, закључке, ко заиста стоји иза убиства кнеза Михаила.
Али да кренемо редом.
Кнез Михаило је рођен у Крагујевцу, као последње, најмлађе од осморо деце кнеза Милоша и књегиње Љубице. Наводно је кнез Милош имао и деветоро ванбрачне деце, што је наравно, посебно са ове временске дистанце, јако тешко доказиво, претпостављамо и да је један од њих био, свакако најпознатији, Миливоје Петровић Блазнавац, ађутант кнеза Александра Карађорђевића, затим један од намесника малолетног кнеза Милана Обреновића и коначно генерал, као и министар оружаних снага.
Наводно је Блазнавчева мајка радила у Милошевом конаку, те су за њу кружиле приче да је припадала Милошевом харему и да ју је Милош удао за Петра Блазнавца већ трудну уз добар мираз.
Ово је, такође, један од важнијих мотива и у филму.
Тако је Михаило, живео углавном далеко и одвојено од оца, најпре у Крагујевцу, а затим и у Пожаревцу. Милош је држао своју породицу даље од себе јер је сматрао да ће их боље заштити ако их држи даље од политике, али и од унутрашњих и спољашњих непријатеља. Уз то је и сама Љубица Обреновић увек имала свој јасан политички став, будући да је била интелигентна и самостална жена, стуб породице, мешала се Милошу у одлуке, супротстављала му се и имала своје следбенике.
Коначно, породица се и дефинитивно сели у Београд, тек након подизања Конака књегиње Љубице, који Милош подиже у част Хатишерифа из 1830. односно добијања делимичне самосталности кнежевине Србије.
Конак књегиње Љубице је прва вишеспратница зидана у Београду од камена, коју зида српска држава након средњег века. Могло би се рећи да се зида од народних пара, односно из државне касе, што не би била потпуна истина јер је у том тренутку Милош Велики, како су га звали савременици, био најбогатији човек у Источној Европи, и свакако један од најбогатијих владалаца на свету. Имао је монопол над трговином сољу, свињама и вероватно опијумом, који је путовао из Истамбула за Беч преко Србије. Није постојала разлика између државне и личне касе кнеза Милоша и нико се у Србији није могао обогатити без дозволе Кнеза.
Било како било, Конак је био замишљен као кућа за становање али и двор, са резиденцијама и канцеларијама, где би се одржавали пријеми. Током историје у Конаку је била смештена и државна благајна, као и Намесништво које је владало док је кнез Михаило био малолетан…
Тако у јесен 1830. Књегиња пише Милошу да се са синовима уселила у новосазидан конак…
Ту је будући кнез Михаило одрастао, у данашњој Улици кнеза Симе Мирковића 8. У Београд долази као седмогодишњак и на истом месту живи до септембра 1842.
Михаило није имао формално образовање, нити је растао уз оца од кога је, свакако, могао и највише да научи о вођењу политике.
Односи међу супружницима Обреновић постају још гори након што је Љубица убила из пиштоља Милошеву љубавницу Петрију. Љубица чак подржава и Милетину буну против Милоша 1935.
Интересантно је да све буне који Срби подижу против Обреновића подижу из жеље за већом слободом, а не из социјалних побуда. Срби у деветнаестом веку нису гладни, почевши од Милетине, па све до Тимочке буне, коју Милан Обреновић гуши у крви, и на концу и убиство последњег Обреновића представља борбу за слободу, Срби су гладни слободе.
Милош Обреновић био је политичар великог формата, упорном дипломатијом успева да издејствује независност Србије, да себе промовише као наследног кнеза, и што је најважније да укине феудализам.
Формално, земља је враћена сељацима још у току Првог српског устанка, међутим услед ратног стања Карађорђе и Совјет не стижу да то законски потврде, што је учинио тек Милош, за Митровдан 1833. Укидањем феудализма у Србији настају слободни сељаци, нови друштвени сталеж. Из овог сталежа потекли су и Јован Ристић, и Михаило Пупин, и Живојин Мишић, и Петар Бојовић, и Степа Степановић…
Димитрије Давидовић, чији је отац био свештеник, а сам Димитрије се родио у Земуну, за време аустријско-турског рата, саставља 1835. први српски Устав, један од најлибералнијих устава у Европи, свог времена, власт, по Уставу чине Кнез, државни Совјет и народна скупштина, те је власт подељена на судску, извршну и законодавну власт што се и данас сматра узором демократије.
Међутим, овај устав је суспендован након само 55 дана.
Ниједној од великих сила није одговарало да Србија има овакав устав.
Опет, без обзира на све, можемо рећи да Сретењски устав представља први корак у тежњи српског народа ка слободи и демократији. (Члан 118. Сретењског устава предвиђа да роб без обзира да ли је у Србију дошао сам или са неким, својом вољом или не, постаје слободан човек.)
Вук Караџић је записао да кнез Милош по јунаштву није био мањи јунак од Карађорђа и Хајдук Вељка. Што вероватно и јесте тачно, али с друге стране Вук и Милош били су исто годиште, сарађивали су и у емиграцији у Бечу, а и у Србији, и Вук је ово записао док је кнез Милош био на власти.
С друге стране, две су веома важне околности допринеле да кнез Милош издејствује аутономију. Прво, све што Милош добија, добија на темељима борбе из Првог српског устанка, односно рата који је Карађорђе заједно са устаницима, међу којима је био и Милош, водио пуних девет година, против једне од најмногољуднијих и најснажнијих војних сила тадашњег света.
Друго, саме околности у европској политици ишле су Милошу на руку.
Као што је поход Наполеона на Русију довео до склапања мира између Русије и Турске и слома Првог српског устанка, тако је и слом Наполеона довео до избијања Другог српског устанка и попуштања Порте према Србији… Наиме, 31. марта 1814. император Александар Романов пролази кроз Тријумфалну капију и улази у Париз са својим Козацима
Тако, царска Русија приморава Порту, турску владу, да испоштује раније потписане одлуке осме тачке Букурештанског мира, која колико год да је Карађорђу 1913. изгледала неприхватљиво, две године касније нама омогућава да добијемо самоуправу, убрзо и аутономију, потписом на Једренском миру. Русија овим споразумом први пут уводи Србију у међународне токове, поставивши српску аутономију и независност као европски проблем… Букурештански споразум је први нововековни документ у коме се Србија помиње на тај начин.
Пошто Устав из 1933. није успео, следи поступна борба опозиције, уставобранитеља, како су се касније називали, са кнезом Милошем, која буквално траје од краја тридесетих до краја педесетих година деветнаестог века.
Милош пред крај своје прве владавине покушава да се приближи западним земљама и да се полако удаљи и од Русије и Аустроугарске, сматрајући да Западне земље неће имати директу личну корист на Балкану, са којим се не граниче. Милош се свакодневно виђао и саветовао са британским конзулом у Србији.
Опозиција успева да преко Порте, а кроз Ферман 1938. наметне кнезу Устав, који касније бива назван: Турски устав. Аврам Петронијевић је у тајним договорима са посланством царске Русије, али и члановима турске владе успео да у Устав имплементира све идеје опозиције о ограничавању власти Кнеза.
Иако је овај и овакав устав био корак уназад у односу на Сретењски устав, Милош је усвајање овог устава сматрао својим личним поразом, уз то су конзервативне и назадне Аустрија, Турска и Русија подржавала либералније уставобранитеље, а либералне Енглеска и Француска, кнеза аутократу. Милошу бива поред устава наметнуто и тело – Совјет са седамнаест сталних чланова, тако да Милош, мало по својој вољи, јер није могао да се помири са ограниченом влашћу, а мало и јер је био приморан, напушта Србију и препушта власт свом старијем сину Милану 13. јуна 1839.
Уставобранитељи су сматрали да ће лакше контролисати физички слабог и болешљивог Милана Обреновића. Овај двадесетогодишњи младић умире, након само четири недеље на власти, 8. јула 1839. године.
Тако први пут на српски престо као кнез Србије долази малолетни Михаило Обреновић.
Наставиће се..
