Свештеник Стеван Стефановић: Црква се буди и реагује, јер је власт у Црној Гори антисрпска, антихришћанска и богоборачка

„Кроз литије народ у Црној Гори је коначно нашао свој пут“

Др Милош Ковић, историчар

Преко телевизије и друштвених мрежа предлаже нам се најнижи хедонизам као мера свих ствари, као база на основу које би требало да градимо идентитет. Кроз Парове, Задругу, псовке као нормални начин комуникације на Твитеру и политичара који се у најпрљавијој предизборној кампањи икад баве претњама и уценама.

И ако настањена у овом свету, Црква није део овог света, њен идентитет је у Царству Божијем, међутим уроњена у глиб стварности и Црква не бива поштеђена овакве мере стварности.  С друге стране и ако је народу приказан овакав материјалистички али и сентиментални хедонизам као начин на који би требало да се живи, народ га на концу није прихватио. Тако су се десиле литије у Црној Гори.

Народ се спонтано окупио, и то углавном млад свет, млади свештеници, млади родитељи са децом, понекад и три, четири генерације из исте породице, кренули су да шетају са иконама и Црквеним барјацима, са молитвама и химнама, са псалмима, у литије, не на протесте, да хвале Господа, а не да устају против власти.

Црква је опет показала да је жива, и ако је наизглед затворена у оквиру својих богослужења, у свом евхаристијском идентитету, Црква се буди и реагује, не само против тога што је власт у Црној Гори антисрпска већ и против тога што је антихришћанска и богоборачка. Тако су и литије интегрални део Светосавског и Косовског завета, јер су поновно опредељење нашег верног, српског народа за Царство Божије, Царство Небеско.

С друге стране такав је и добар део садашњег света, Црква је гоњена, као и у првим вековима, али на другачији, перфиднији начин.

Црква је данас у једном, рекли бисмо чак дијалектичком односу према држави, док Црква све време покушава да сачува свој верни народ и окупи их, држава се трудила да у зависности од историјских околности створи национални идентитет заједно са Црквом или супротстављајући јој се.

Док Карађорђе и устаници на заставе и барјаке стављају икону светог Стефана Првовенчаног, и вожд поставља проту Матију Ненадовића, свештеника, за првог председника владе. Стодвадесет година касније међу српским интелектуалцима, који идејно следе Вука и Доситеја, преовладавају идеје стварања језичког идентитета, међу југословенским народима, сви смо део једног народа, југословенског, једног језика, а три вере. Ускоро овако схваћена држава улази у сукоб са Српском Црквом, овај сукоб прекинут је комунистичком окупацијом.

Доласком на власт 1945. комунистички диктатори су у митрополији црногорско- приморској стрељали  свештенике и митрополита Јоаникија.

Готово тридесет година на власти у Црној Гори садашњи режим има континуитет једино са Брозовом окупацијом Србије и Црне Горе или са фашистичком окупацијом западних српских земаља у оквиру НДХ. Режим и црногорска држава ушли су у сукоб са Црквом, вољом режима, не вољом Цркве.

Тако су комунисти 1972. године срушили Његошеву заветну Цркву на врху Ловћена, коју је сам Петар II Петровић подигао 1845. и тамо поставили маузолеј 1974. По нацрту Хрвата Ивана Мештровића. Мештровићев син је касније често наводио речи свог славног оца да је у овом маузолеју загрљај хрватског и црногорског народа.

Следећи овај пут својих духовних отаца, власт у Црној Гори је пре три дана срушила конак, парохијски дом, поред манастира Светог Василија, на Бриској Гори, изнад Улциња. Багериста, М. Копривица из Никшића који је возио багер, када је видео шта мора да учини, сишао је из багера, прекрстио се и након кратког разговора са полицијом, напустио манастир, отишавши пешице до Улциња. У багер је затим сео директор фирме Марко Даковић и лично срушио манастирски конак.

Док пишем ове редове, верни народ у Црној Гори стоји окупљен око  крстионице у околини Тивта, на Михољској Превлаци и брани ову светињу од противправног рушења.

Данас живимо у глобално окупираном свету, оличеном и у окупацији балканских земаља од стране Немачке, коју зовемо Европском унијом, а у ствари је реч о великим мулти компанијама, корпорацијама и банкама, које контролишу и позицију и опозицију у свим балканским земљама. Тако је Србија постала колонија из које се сваке године исељава 50.000 младих људи, простом математиком долазимо до закључка да ће се у наредних двадесет година из Србије иселити милион људи. На јесен нас очекује још једна велика економска криза.

Пропаст Европе почео је на Косову када су се владе европских земаља ујединиле са исламским терористима међу албанским народом, а опет духовном децом једног другог комунисте Енвер Хоџе, који је владао Албанијом маоистички, и напале суверену државу која већ хиљаду година постоји у срцу Европе и покушале да униште хришћанске светиње. Експеримент са Косова поновљен је у Сирији, (и у још једанаест ратова које је америчка влада водила уз помоћ својих НАТО савезника) где су владе западних земаља удружене са исламистима напале суверену, древну хришћанску земљу.

И данас овај рат траје, само што је другачији, као што смо већ напоменули перфиднији, данас је у току интелектуални, културни и медијски рат против Српског идентитета на Косову, против српског суверенитета и државности над Косовом. Албански лобисти промовишу филмове у којима манастири српске средњевековне државе на Косову припадају албанској културној баштини.

Напад на српски народ отпочео је нападом на Српску Крајину и егзодусом Срба из Крајине, ове најзападније православне земље на свету. Након Крајине, нападнуто је Косово, српски народ се рањава на ободима српских држава, сада је на реду Црна Гора, а затим следи и напад на Републику Српску.

Данас се свет мења, људи се враћају побожности и обнављају своју духовност свуда и међу хришћанским и међу муслиманским светом, у источној Европи у Мађарској, Пољској и Румунији, у Јужној Америци, Африци и Азији. И Црна Гора је постала део овог глобалног духовног препорода. На који начин можемо видети у ком народу или друштву долази до духовне обнове? Најпре по броју деце, они људи који имају шта да пренесу свом потомству, на духовној и интелектуалној разини, они имају велики број деце, погледајте многе свештеничке породице код нас. Наравно, ако су оба супружника здрава и ако им је Бог дао децу. Многи су склони размишљању да је за бројно потомство потребна материјална и финансијска сигурност.

Ово наравно, није тачно.

Најбољи показатељ да ова тврдња не пије воду је тај да све западно европске државе, које су најразвијеније и најбогатије на свету, имају негативан природни прираштај. Разлози због којих се парови одлучују да имају само једно или два детета су увек недостатак љубави. И стављање свог егоизма, хедонизма о коме сво већ говорили и који нам је наметнут као циљ живота и самодовољности изнад љубави. Јер долазак новог човека на свет увек је , или би бар тако требало да буде акт љубави, у коме се родитељ одриче једног дела себе и свог комфора, ради жеље да још једно ново биће живи у љубави на овом свету….

С друге стране државе на јужној полулопти чији је народни идентитет дубоко везан са вером, било хришћанском, било муслиманском имају породице са пуно деце. Живојин Мишић је био тринаесто дете, Свети Сава шесто, Михајло Пупин је имао четворо браће и пет сестара, Јован Цвијић брата и три сестре, и тако, могу набрајати на даље у недоглед, шта би било са нама, да су њихови родитељи одлучили да остану на једном или два детета?

Овде љубав подразумева жртву. Као једну од темеља на којем је постављен Нови Завет. И тако је народ поново подељен. Између оних који су се определили за клањање злу и привидни земаљски мир, којим ће задржати своје послове и ухлебљење, јер је то данас паметно, то је рационална одлука, или за Царство Божије, и мирно супротстављање злу кроз литије и богослужења. Невоља је у томе што тако и једна и друга страна и ми и наша браћа, која су косовски мит, по речима Емира Кустурице заменила холивудским митом, страдамо.

Како да се данас супротставимо Овом свету који сав у злу лежи а уз помоћ Христа, Цркве и јеванђеља. Како да се одбранимо од зала?

За почетак литијама.

Литијама у Црној Гори.

А затим, молићемо се Богу да се литије из Црне Горе преселе и у Србију.

Свештеник Стеван Стефановић