Ти си тако заволео свет да си Сина јединороднога дао, да свако ко верује у Њега не погине, него да живот вечни има…
Осим што је глава Цркве, Христос је и њен први верник, први на литургији, први члан своје Цркве.
Христос је први од људи.
Христос је основ по коме Бог Отац ствара човека, он је циљ који би човек требало да постане. За Бога не постоји пре, нити после, Бог постоји одувек и заувек, његово постојање је егзистенција у вечном сад, као израз његове воље да постоји, док ми људи, с друге стране, постојимо у времену, јер смо створени. За Бога време није категорија у оквиру које он делује, попут нас, за нас је време четврта димензија тродимензионалног простора, а за Бога је увек сад.
Тако, Бог Отац стварајући човека, ствара га по лику Христа који ће се тек родити, односно, Бог Отац поставља Свог Сина, као циљ до кога први човек, Адам може да достигне. Да први човек није пао, он би постао Христос, тачније, по речима светог Максима Исповедника, Христос би се оваплотио у првог човека.
Пошто је први човек одлучио да Богу каже не, и да се према својој егзистенцији односи негативно, то је донекле изменило Божији план али, Бог није одустао од њега. Христос је рођен, дошао је у свет, али је због околности пада, и човекове немогућности да постоји ван Бога, прошао кроз искуство страдања, боли, патње, болести и на крају смрти.
Друго лице Свете Тројице, Син, без тога да прекине свој однос са Оцем и Духом,узима на себе судбину створеног као своју личну судбину.
Дакле, Бог Отац ствара свет и ствара га кроз Христа и у Христу, тако да Бог Отац читав свет гледа кроз Свог Сина. Створивши свет и човека по икони и подобију свом (по свом лику) Бог га ствара онаквим какав ће Христос бити када се роди као човек, у времену од Марије Богородице.
Као што смо рекли, за Бога не постоји пре нити после, када се Господ јавља Мојсију, Мојсије га пита шта да кажем народу, ко си Ти? Бог му одговара да је он ехе асер ехе = ја сам онај који јесам. Овај превод је одличан и потпуно одговара смислу, а у ствари је превод на грчки, са којег смо ми превели на српски. Заправо, реч је о томе да глаголи у јеврејском језику, јако тешко описују стања и да правог презента нема. Буквално преведено ехе асер ехе је бићу који бићу. То би смо могли да преведемо и са: јесам и бићу. У ствари јеврејски презент је свршен облик будућег времена, у већини случајева, као и овде, реч је о будућем несвршеном облику.ово име Божије које је Бог открио Мојсију је у ствари потврда Његовог присуства, динамичког присуства, јер је Он ту био, јесте и биће у будућности, он живи.
И заиста, Бог је све време са Мојсијем, током читаве мисије Мојсија.
Владика Атанасије Јевтић у својој докторској дисертацији, тумачи реч „првина” код апостола Павла, која се такође односи на Христа. Христос је првина, први сноп жита који се жање и приноси. Тако је и у историји Цркве, символ Христа увек прворођени син који се жртвује, прво јагње које се приноси, прворођено дете.
Неопходно је било да Христос постане човек, да би се све што је створио Господ, целокупна твар, створена природа, буде сједињено са нествореним Богом. У једној Личности Исуса Христа, Логоса, Сина Божијег који постоји одувек бива сједињена људска природа, коју је Христос добио у рођењу у историји од Дјеве Богородице и Божанска природа, заједничка са Оцем и Духом.
На овај начин људска природа у Христу бива придружена вечном животу, вечном начину живота, онако како постоји Бог као Света Тројица. Божју вољу о свету ми тако и разумемо управо кроз Христа и у Личности Христа. Прошлост тумачимо кроз будућност. Стари Завет кроз Нови, истину овог света, кроз будући догађај Другог Христовог доласка. Бог је дакле, све створио ни из чега, са планом да се све сједини са Његовим Сином и тако учествује у вечном животу.
Да би нам Бог био Отац, ми бисмо морали да будемо његови синови. Свети Максим Исповедник каже да Бога Оца познаје само Син, јер је он у заједници са Њим. Те тако и ми, можемо познати Бога једино ако смо у љубавној заједници са њим, ако остваримо лични однос, тек тада тај Бог за нас постаје Отац.
Љубав према једној личности и нама даје идентитет и постојање. Када љубав није заљубљеност и из поља психологије пређемо у поље онтологије, онда видимо да је љубав за нас егзистенцијална категорија. Да се наши родитељи нису волели ни ми не бисмо постојали. Бог Отац нас, такође из љубави призива из небића, из непостојања у Биће, ствара нас кроз наше родитеље. Ако неког истински волимо, ми не можемо замислити наш живот без њега. Тако да ако нестаје вољени, нестајемо и ми.
Оно што нас уводи у тај лични однос са Богом, односно у однос где ћемо и ми, створени и смртни, упознати Бога као нашег Оца је литургија. На литургији ми смо усиновљени, бивамо лично везани за Бога, Он за нас постаје личност без кога не можемо. И управо то значи оно о чему смо говорили на почетку да Бог Отац читав свет посматра кроз Христа: сјединивши се са Христом, ми постајемо синови Божији и Бог Отац нас тако препознаје.
Много људи упознајемо у току сваког дана, али они само пролазе поред нас, они су за нас безлични и да уместо њих упознајемо неке друге људе, било би нам свеједно, можда чак не бисмо ни приметили разлику. Али, ако неког од њих заволимо, он за нас постаје незаменљив, самим тим и јединствен, посматрамо га као личност, а не као природу. Када чујемо на вестима да је данас од короне преминуло пет људи, за нас је то само број, статистика. Међутим ако упитамо мајку неког од тих људи који су преминули, или ћеркицу, онда видимо да је за њих изгубљен и нестао читав њихов свет.
Тако имамо и два приступа стварности, реалности, два приступа свету: логички, научни, реалистични приступ, где једног човека можемо заменити другим, као у војсци, где на место погинулог војника ускаче други и љубавни приступ, где нам је нестанак вољеног бића трагичан и представља и наш нестанак, представља деградацију бића.
Док се не деси Последњи догађај Другог Христовог доласка, наше постојање је само иконичко, носимо у себи истину, али не у пуноћи. Док год постоји смрт, не можемо говорити о истинском постојању. Када се појави и оствари Царство Божје, Христовим Другим доласком, тада ће се укинути и смрт за творевину. Управо на овај догађај васкрсења мртвих и са њима и целокупне творевине мисли и апостол Павле када говори да је Христовим васкрсењем смрт побеђена и да смрт као „последњи непријатељ“ више нема жалац.
Јер је и само Христово Васкрсење, у ствари, предукус, показатељ онога што ће се десити када Христос поново дође. Христос је први од нас, први од људи који је васкрсао. Апостол Павле иде тако далеко да каже да ако нема васкрсења мртвих, на крају историје, да онда ни Христос није васкрсао.
Свештеник Стеван Стефановић
