Сукоб међу носиоцима реформације и контрареформације од 1517. па надаље узео је маха у читавој Европи и самим тим је и уздрмао богословске и научне кругове у православним земљама у Источној Европи, посебно у оним земљама који нису биле под турском влашћу… Отворено је прегршт нових тема, које су постале интересантне и мислиоцима из православних средина. На пример: да ли се човек спасава делима или вером? Да ли извор Божанског откривења Свето Писмо или Свето Предање? И тако даље…
Када би источнохришћански богослови и мислиоци, философи и уметници заузимали било коју од страна, римокатоличку или протестантску, долазило би до напуштања и својеврсне издаје отачког богословског и културног духа. Једноставно, источнохришћанска уметност и богословље немају потребу за тим, пре свега јер је античка јелинска култура, философија, а након ње и хришћанска и ромејска, надахнула и у неку руку створила најпре римску, а преко ње и читаву западноевропску културу и цивилизацију…
Друго, источна Европа није имала потребе за реформацијом (па ни потребу за хуманизмом као поновним успостављањем науке, уметности и мудрости античког света), јер је антички дух остао да живи у Источно-ромејском царству и није било потребе за ренесансом као повратку антици. О овој чињеници нам сведочи архитектура, сликарство, у највећој мери иконопис како у Ромејском царству, тако и у Србији, Бугарској, Јерменији, Грузији, касније и у Кијевској Русији и на Криму, државама које су биле на ободима царства, државама које комбинују хришћанство, ромејску и јелинску културу са својим националним културним наслеђем. Антика на овај начин живи у хришћанским државама. Ромејска уметност постаје хришћанска, уједно остајући да буде и јелинска.
Тако је у сусрету античке философске мисли и јудеохришћанског богословља створена теоријска подлога теологије Источне Цркве. У сукобу јелинске философске мисли и библијског богословља створена је источнохришћанска теологија. Рани хришћански теолози су преузели методику излагања јелинске философије. Требало је философским језиком, становништву, које је углавном, било философски расположено, објаснити философију по Христу. Овим речима, апостол Павле, у другој половини првог века хришћанске ере, обраћајући се Коринћанима, именује нову науку и нову веру, коју проповеда.
Све ово остаје непознато западним хришћанима и богословима. Дела Аристотела, на пример, у Рим доносе тек Арапи крајем осмог века. Западно библијско богословље се упознаје са оригиналним библијским текстовима писаним на старојеврејском и јелинском језику тек након пада Источно-римског царства, када велики број научника и уметника из Грчке и балканских, словенских земаља прелази у Италију. Баш ово откривање класичних језика на западу је допринело критичком тумачењу библијских текстова, смањивању ауторитета који је римски Папа имао у тумачењу Светог Писма и убрзало појаву протестантизма.
Да би све ово било јасније, послужићемо се примером: у осмом веку Ромејско царство потреса иконоборачка јерес. Под утицајем монофизитства, све агресивнијег ислама на истоку, али и јудејства, платонизма и оригенизма, ромејски цар Лав III Исавријанац (741 – 775) забрањује поштовање икона. Сама бит ове јереси била је не само у одбацивању икона већ у ставу да је немогуће насликати Бога, који је неописив и невидљив, неограничен и беспочетан, и као такав неописив ни речима ни бојом. Сматрало се да су иконе остаци паганизма и многобоштва и као нешто непримерено хришћанству избациване су из цркава.
Иконоборачка јерес била је велики изазов источнохришћанском богословљу: супротстављајући се иконоборцима, теолози осмог века хришћанске ере развили су такозвано богословље икона. Врхунац богословља икона је васељенски сабор одржан у Никеји 787. године. Читавих 120 година иконоборачка јерес је потресала Цркву и било је тешко одбранити поштовање икона од напада.
После много потреса и полемика, на сабору у Никеји, установљено је да поштовање икона није обожавање, које приличи Богу, већ да се част која се указује лику преноси на прволик, и још: „Онај који се клања икони, клања се ипостаси, (личности, а не самој природи иконе – дрвету и бојама) на њој насликаној“.
На сабору је између осталог и речено и да су иконе достојне поштовања као видљиви изрази вечне и непролазне лепоте, пре свега Господа Исуса Христа као Богочовека, али и Богородице, светитеља и анђела. И човек је, уосталом, икона невидљивог Бога, створен по слици и прилици, како нам о стварању човека открива Свето Писмо.
Ваља рећи и да је Црква икона будућег Царства Божијег, а епископ, на литургији икона Христа, а свештеници иконе апостола. Икона је тако слика која садржи у себи предукус прволика, који је иконом представљен, део стварности који икона представља.
С друге стране Западна Црква није била захваћена иконоборачком јереси и тако тамо није била развијена теологија икона. Управо због ове чињенице су протестанти у 16. Веку, између осталог, веома лако одбацили иконе као нешто сувишно и непотребно. Већина савремених протестантских цркава у свету данас такође одбацују иконе. Римокатоличка Црква није била у стању да у шеснаестом веку пружи богословско оправдање поштовању икона управо због чињенице да на Западу никада није било јеретика који би поштовање и светост икона довео у питање.
Оваквих потреса у Западној Цркви није било баш због тога да латинско друштво није било склоно философији попут јелинског. Уместо философском тумачења стварности латини су били склонији правном, јуридичком тумачењу. Није
Изазов који је источнохришћанском богословљу наметнула јелинска философија резултирао је са више десетина јеретичких учења. Одговарајући јеретицима, Црква је развила своје учење на седам васељенских сабора и великом броју помесних сабора, од четвртог до осмог века. Ниједан васељенски сабор није одржан на Западу, сви су одржани на Истоку (Никеји, Цариграду, Ефесу, Халкидиону). На западу није било јеретика у овом броју и тако није ни било потребе да се учење Цркве прецизира и прикаже као супротно јеретичком.
На овај начин су се и првобитни крштењски символи вере развили у опширније символе у циљу да се супротставе опасностима који су долазили од јереси. Тако се развија богословље светих отаца као антитеза, а не као позитивно излагање вере.
Црква се историјски развијала у јелинском и јелинизованом свету и цивилизацији, па и у онима које су романизоване, као што су биле франачка и балканске словенске државе. Сусрет античке јелинске и хришћанске мисли представљао је сусрет двеју потпуно различитих философија и животних ставова и представљао је изазов за обе стране.
Директан резултат њиховог сусрета су велике јереси првих векова које страшно потресају Цркву. Позитиван резултат расправе античке философије и хришћанског евхаристијског искуства је тај што је Црква успела да својим искуством одговори на философска питања Јелина, а јелинска философија је доказала могућност свога језика и методологије. Ово се огледа у онтологији личности Кападокијских отаца, које представља својеврсну философску револуцију и у апофатичком богословљу, оличеном у списима Дионисија Ареопагита, онако како их је протумачио свети Максим Исповедник.
Све „дечије болести“ западноевропске философске мисли, које врхуне у изазовима западног нихилизма и атеизма, источно хришћанство већ је „прележало“ у изазовима које је хришћанству пружила јелинска философија. Многи модерни западни философски правци се одликују одбијањем црпљења познања истине из дефиниција, тако карактеристичној за источно, апофатичко богословље…
Наставиће се…
Свештеник Стеван Стефановић
