“ Ја сам хлеб живи који сиђе са неба; ако ко једе од овог хлеба живеће вавијек; и хлеб који ћу ја дати Тело је моје, које ћу дати за живот света…
Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тела Сина Човјечијег и не пијете крви његове, немате живота у себи.
Који једе Тело Моје и пије Крв моју у Мени пребива и Ја у њему..
Наша света Црква данас слави Велики четвртак. Празновање Великог четвртка није пуко понављање или сећање на догађаје који су се збили са Христом на Велики четвртак, већ је наша прослава Великог четвртка управо учествовање у том догађају. Постајући члан Цркве ми се сједињујемо са Богом, учествујући у Тајни Великог четвртка, ми учествујемо у будућем догађају васкрсења мртвих и победе над смрћу.
Наша вера је утемељена на догађајима који се везују за Личност Исуса Христа, Сина Божијег, пре свих то су рођење, крштење, догађаји везани за Пасху: свечани улазак у Јерусалим, Тајну Вечеру, страдање на крсту, и васкрсење. Најважнији догађај, догађај који даје смисао је Васкрс, то је исходишна тачка, циљ, нашег живота и наше вере. Како каже апостол Павле, ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па и празна вера наша.(1.Кор. 15, 14)
На Велику среду Јуда је издао Христа, на Велики Четвртак десио се низ догађаја, од кључне, животворне важности за нас људе и за наше спасење. Најпре је Христос одржао Тајну вечеру, или последњу вечеру, како је називају западни хришћани. Тајна вечера је такође литургија, имамо Христа који начелствује и његове ученике око њега, слика са тајне вечере, је слика Царства Божијег. Христос се на тајној вечери дуго моли оцу, у јеванђељу по Јовану ове главе се називају Христова првосвештеничка молитва, јер се Христос као глава Цркве и први архијереј моли за све нас. На тајној вечери, Христос ломи хлеб, даје га својим ученицима, затим пије вино и даје га својим ученицима изговарајући оне речи које ми понављамо на свакој литургији: Узмите једите ово је Тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова и живот вечни и пијте из ње сви, ово је крв Моја Новога завета, која се за вас и за многе излива за отпуштење грехова. И додаје ово чините у мој спомен.
Христос нам у спомен на своје страдање, као последњу поруку, оставља причешће и заједничарење са њим.
Након вечере Христос одлази у Гетисманијски врт, где се поново моли Оцу у самртном ропцу и где га слуге првосвештеника хапсе, туку и одводе Пилату. У низу јеванђеља који се читају ових дана, хришћани се позивају да учествују у овим догађајима, да би учествовали и у Васкрсењу.
Сви догађаји око Васкрса и само Христово васкрсење нису догађаји које везујемо само за Христа, јер Христос то није учинио због себе или себе ради. Сви ми, сваки човек треба да прође кроз догађаје кроз које је прошао Христос, кроз рођење, смрт и васкрсење. Кроз свете тајне Цркве ми пролазимо кроз ове догађаје из Христовог живота, поистовећујући се са Христом, на крштењу, миропомазању, на Светој литургији учешће у овим догађајима подразумева да постанемо део Цркве. Права вера је учествовање на литургији, која нас и чини синовима Божијим.
Један од превода речи литургија са грчког је заједничко дело или заједничко дело многих. Тако разумевана литургија је дело једне заједнице. Тако смо и данас сведоци да ми као Црква и епископи и свештенство и верни народ поштујемо одлуке које нам је донела држава од стране људи који се баве медицином и политиком, данас видимо да су они отишли корак даље и да се „медицинска струка“ и политика баве и богословљем и објашњавају нам, шта је у ствари Васкрс, како треба да га славимо и чак шта је то љубав према ближњем, са све беберовском, протестантском реториком.
Но, да се вратимо на тему:
Протестантски приступ вери који нам се намеће подразумева индивидуалистички приступ Богу, где је човек, верник сам себи довољан. А вера је скуп норми, правила или закона које човек испуњава или их не испуњава и то га чини хришћанином. Међутим, ако се вратимо самом извору нашег источног богословља, видећемо да је хришћанство Црква. И да је управо то Тајна Великог четвртка.
Индивидуализам је у ствари смрт, предукус смрти. Јер нема ничег што у већој мери нас одваја од других, од ближњих од смрти. Они које волим а нису више са мном, отргнути су од мене, одвојени физички. Смрт је деградација бића и раскидање заједнице.
Црква значи заједница, а заједница значи живот. Ми смо и призвани у живот кроз заједницу. Нисмо настали сами од себе у купусу, већ нас је Бог из небића призвао у Биће у постојање, кроз наше родитеље, кроз слободну, љубавну заједницу две личности настали смо ми, свако од нас, нова трећа личност.
Управо је ово и икона Божијег постојања, наравно ограничена биологијом, детерминисана, али и Бог постоји као слободна заједница љубави Три Личности. Дакле личност увек подразумева постојање других слободних личности, а заједница подразумева љубав. Ако је та заједница љубави управо и заједница ца Богом, та ће нам заједница дати и живот, живот вечни, живот у изобиљу, како нам казује свето писмо.
Црква је заједница али није колектив. Ако у колективу, нпр у некој фирми или војсци заменимо једног од чланова, фирма ће наставити да постоји уз мање или веће промене, као да се ништа није догодило. С друге стране, ако заменимо неког члана Цркве или породице, некога кога истински волимо и који је за нас јединствена и непоновљива личност, онда не постоји више наша заједница, чак не постојимо више ни ми, без вољеног бића. Наше само постојање, онтологија нашег бића се доводи у питање. Шта то значи у пракси, да ли је неко син ако је изгубио оца или мајку и још страшније да ли је неко отац ако изгуби дете? Дакле смрт напада сам корен нашег бића јер нас раздваја, укида односе који нас чине оним што смо.
Врхунац индивидуализма је смрт.
Тако ближњи није више за нас објекат, неко над ким вршимо насиље, или му чинимо милостињу, свеједно и тиме га чинимо објектом наших етичких закона, овако схватан ближњи је за нас наше ја, без њега не можемо да постојимо.
Црква дакле постоји на другачији начин од институција који се базирају на колективизму. Идентитет Цркве је у заједници Будућег века, у Царству Божијем. Данас је парадигма модерна реч, тако да је можемо овде употребити. Царство Небеско је парадигма нашег живота у Цркви, али и нашег националног идентитета. Наша везаност за Царство Божије се огледа у самом појму Светосавља, односно у одрицању Светог Саве од принчевских привилегија и генерално од овог света и везивање целе нације за нешто наднационално као што је Царство Божије, али и у самој суштини Косовског завета и жртви кнеза Лазара и његових витезова и одлуци да изабере Царство Небеско и Његову правду.
Њихов пример, Цркве као заједнице, чији је идентитет у Царству Божијем видимо на литургији. Да бисмо превазишли погрешна страна разумевања Цркве која нам се данас више него икада намећу, важно је да поистоветимо Цркву са литургијом.
Уосталом, ни у Царству Божијем нећемо бити сами, Царство је заједница, целокупне творевине, са Богом, и са онима који су се са њим већ сјединили, а то су светитељи.
Протестантска теологија нас може одвући толико далеко да чак и литургију поједини верни схватају као индивидуални чин, где би човек дошао да се причести без икаквог односа са осталим члановима заједнице, нити са свештеником нити са ближњима. Савремени живот човека је конципиран тако да се састоји управо на индивидуализму, који савремени човек уноси у пословне односе, у брак, у односе са децом, са суседима, па и у Цркву. Тако савремен човек долази до погрешног закључка да је он сам себи довољан, ето он се моли Богу и остварује однос са Богом један на један.
У суштини, требало би да чинимо потпуно супротно, да заједницу у Цркви коју конституише литургија изнесемо из литургије и применимо у свим односима које успостављамо у свету, ван литургије.
Важно је да за крај потврдимо следеће: Црква није реметилачки фактор, није била никада нити ће бити сад, посебно јер су у пандемији вируса Ковид 19 угрожени животи свих и чланова Цркве и оних који користе вирус да нападну Цркву са свих страна из свих оружја, и једни и други су деца Божија и Бог их подједнако воли, као што мајка воли сву своју децу и послушну и непослушну и ону који испуњавају вољу оца и ону која то не раде. Али немојмо да нас терају да овакво стање прихватимо као нормално, природно и као нешто што је изворно хришћанско, јер је „Васкрс у срцу“. Васкрс је у чињеници заједнице.
Христос Васкрсе
Заиста Васкрсе
Свештеник Стеван Стфановић
