I sabravši ih, zapovedi im da ne idu iz Jerusalima, već da čekaju obećanje Očevo, koje čuste, reče, od mene…

…A onda oni koji behu zajedno pitahu Ga govoreći: Gospode, hoćeš li sada načiniti Carstvo Izrailjevo?

A On im reče: nije vaše da znate vremena i leta koje Otac zadrža u svojoj vlasti,

Nego ćete primiti silu kad Duh Sveti siđe na vas i bićete mi svedoci u Jerusalimu i po svoj Judeji i Samariji i do kraja zemlje.

I rekvaši ovo, videše oni da se podiže i odnese Ga oblak od očiju njihovih

I kad gledahu za Njim gde ide na nebo, gle, dva čoveka stadoše pred njima u belim haljinama.

Koji i rekoše: ljudi Galilejci, što stojite i gledate na nebo? Ovaj Isus koji se uze od vas na nebo, tako će doći kao što videste da ide na nebo…

  Dela Apostolska 1, 4-11

 

Danas naša sveta Crkva slavi praznik Spasovdan.

Ovaj praznik je jedan od deset velikih Gospodnjih praznika i pokretan, a to znači da se računa u odnosu na praznovanje Vaskrsa. Spasovdan se uvek slavi četrdeseti dan posle Vaskrsa.

Kako nam biblijski pisac napominje u prvoj knjizi Mojsijevoj, Bog je dao ljudima sunce, mesec i zvezde da budu znaci vremenima, danima i godinama i da po njima računamo vreme.

Jedna godina, kao i samo njeno trajanje, koju danas uzimamo zdravo za gotovo u trajanju od 365 dana, ustvari uopšte ne traje toliko. Godina dana je period koliko je potrebno zemlji da obiđe oko sunca, a to iznosi 365 dana i šest sati. Pošto postoji šest sati viška, donesena je odluka da se svake četvrte godine doda još jedan dan, te godine računamo kao prestupne i one traju 366 dana. Svake prestupne godine, setite se ovoga kada dodamo 29. februar u naš kalendar, da taj dan koji dodajemo uopšte nije 29. februar, već može biti i bilo koji drugi dan. I da ta prestupna godina uopšte ne traje dan duže, već je potpuno ista kao i predhodna, kao i sledeća i traje, da budem precizan 365,2422 dana. Mada i ova moja preciznost nije potpuno validna, jer ćete pronaći razne različite vrednosti o trajanju ekliptike (elipsoidnog puta oko sunca) koji iznosi od 365, 256363 do čak 365,4.

Mi kao čovečanstvo još uvek ne znamo koliko traje jedna godina, niti koji je danas dan. Međutim da bi mogli da funkcionišemo, pod prividom reda, poretka i zakonitosti mi koristimo potpuno netačan sunčev kalendar.

Da podsetimo samo da Oktavijan Avgust nije želeo da njegov mesec, avgust, bude kraći od jula, meseca posvećenog Juliju Cezaru, i da zbog tog oba susedna meseca juli i avgust imaju po trideset jedan dan.

Tako je svaka rasprava koja se vodi u crkvenim krugovima o starom ili novom kalendaru potpuno besmislena, jer su i jedan i drugi kalendar, potpuno netačni.

S druge strane, osim sunčanog kalendara, postoji i mesečev kalendar. Naime mnogi  stari narodi, a gotovo svi na bliskom istoku, među njima i starozavetni Jevreji, koristili su mesečev kalendar. Reč je o jednom ciklusu meseca, na osnovu kog i mesec, kao mera računanja vremena nosi ime. Danas jedan deo praznika u Crkvenom kalendaru računamo po sunčevom kalendaru, to su takozvani nepokretni praznici, a drugi deo praznika u Crkvenom kalendaru slavimo i praznujemo na osnovu mesečevog kalendar, to su takozvani pokretni praznici.

Čim Crkva počinje da se sabira i da donosi važne odluke o svom funkcionisanju, došlo je do potrebe da se reši pitanje kalendara. Tako je na prvom vaseljenskom saboru u Nikeji, početkom četvrtog veka, uz prisustvo gotovo svih episkopa i uz prisustvo samog romejskog cara, donesena odluka o praznovanju Vaskrsa. Takozvana pashalija.

Pashalija osim datuma praznovanja Vaskrsa, podrazumeva i određivanje datuma praznovanja svih praznika vezanih za Vaskrs: praznika Cveti, Lazareve subote, Velikog četvrtka, Velikog petka, Spasovdana, Svete Trojice…

Na ovom velikom Crkvenom saboru donesena je odluka de se Vaskrs slavi prateći mesečev, a ne sunčev kalendar, tako, Vaskrs se slavi u nedelju posle prolećne ravnodnevnice jevrejskog meseca Nisana.

Mi danas imamo običaj da kažemo da se praznovanje Vaskrsa pomera i da je Vaskrs pokretan praznik, a to naravno nije istina. Vaskrs je svake godine u isto vreme, po mesečevom kalendaru (mesečevih mena), pomera sa po sunčevom kalendaru, koji je, kako što smo videli netačan.

Dok Božić ili Bogojavljanje možemo slaviti bilo kad, potpuno je nevažno, jer se ti praznici i nisu dogodili u vreme u koje ih slavimo, proslavljanje Vaskrsa je postalo deo Crkvenog učenja, nešto što je za na hrišćane veoma važno.

Zašto je to tako?

Zato što je datum praznovanja vaskrsa postao ono što mi u Crkvi zovemo dogma. Dogma nije mrtvo slovo na papiru koje mi bez pogovora poštujemo, već večna i nepromenljiva, otkrivena istina. Dogma je učenje koje prožima sve pore Crkve, od patrijarha i episkopa, do najobičnijeg vernika. Dogma je ono što prožima Crkvu toliko snažno, da Crkva svaku svoju dogmu empirijski podržava i iskustveno oseća i samim tim i dokazuje. Kada bi smo izmenili neku od dogmi, sam život Crkve bi bio ugrožen, i umesto da ostane eshatološka zajednica, zajednica čiji je identitet u Carstvu Božjem i čiji je zadatak spasavanje ljudi od smrti, Crkva bi postala zajednica koja ne uspeva da spase ljude od smrti, kao što se desilo u jeretičkim zajednicama.

Tako je datum proslavljanja Vaskrsa za Crkvu toliko istinit, da o njemu nema razgovora, on je istinska dogma. Na koji način iskustveno možemo dokazati da je Vaskrs baš tad kada ga proslavljamo? Ako ostavimo po strani neko pijetističo tumačenje, pozivajući se na apostola Pavla koji kaže da čak i onaj koji ne poznaje otkriven božanski zakon, ima zakon u svom srcu, koji može da sledi, pa svako od nas u srcu oseća da je taj dan, dan Vaskrsa nešto posebno, dan koji je, kako sam više puta rekao ishodišna tačka našeg života i cilj naše vere. Pored osećaja, koji nisu dokazivi, imamo blagodatni oganj. Svake godine se u Jerusalimu, na Hristovom grobu u oči Vaskrsa, spušta oganj sa neba.

Mnoge bezbožne vlasti su mnogo puta tokom Crkvene istorije pokušavale da zaustave silazak blagodatnog ognja, ali nisu uspevala. Oganj se svaki put spuštao baš tad, u dan koji su sveti oci, prvog vaseljenskog sabora odredili za datum praznovanja Vaskrsa, očigledno po Božijem nadahnuću.

 

Jedan od praznika koji je vezan za Vaskrs je praznik koji slavimo danas, ne danas 10. juna, već danas četrdeset dana posle Vaskrsa, za koji znamo kada je sa sigurnošću.

Naime, Hristos se posle Vaskrsa još četrdeset dana javljao svojim učenicima. Provodio vreme sa njima, ulazi kroz zatvorena vrata i time pokazuje da je Vaskrsao, da fizika ovog sveta više ne važi za njega, ali traži od učenika da jede, Tomu tera da mu pipne rebra, dakle i vaskrsli Hristos je u telu, jasno, kategorički pokazuje učenicima da nije duh, da je vaskrsao sa telom i da se naše spasenje odvija u obe razine, spasavamo se od smrti vaskrsenjem i duše i tela, živećemo u Carstvu Božjem u zajednici sa vaskrslim Hristom i sa dušom i sa telom.

Druga važna činjenica koju apostoli žele da nam prenesu je da se Hristos posle vaskrsenja njima javlja uvek kada lome hlebove. Odnosno kada su okupljeni na liturgiji. Apostoli čine ono što im je Hristos rekao na Tajnoj večeri da rade, pevaju pesme blagodarenja Bogu okupljeni oko trpeze, lome hleb i piju vino. I tada im se javlja vaskrsli Hristos. Čak i Luki i Kleopi, kojima se javlja dok idu pešice, na putu za Emaus, postaje prepoznatljiv tek onda kada je pred njima prelomio hleb.

Nakon četrdeset dana javljanja svojim učenicima, Hristos im se javlja poslednji put, u četrdeseti dan nakon Vaskrsa, opet na liturgiji, kada su lomili hleb.

Na maslinskoj gori, na očigled svojih učenika Hristos podiže ruke, blagosilja apostole, obraća im se poslednji put i govori im da čekaju u Jerusalimu, dok se ne obuku u „silu sa visine“ o Duhu Svetom koji će doći i spustiti se na njih, o tome da će ići i propovedati Jevanđelje o Hristu  po svoj zemlji, zatim na oblacima okružen anđelima biva vaznesen na nebo.

Anđeli koji su stojali oko Hrista, na njegovom vaznesenju govore o Drugom Hristovom Dolasku, govore o onome na čemu je važn stalno insistirati, govore o Carstvu Božjem i Hristu koji će ponovo doći.

Vaznesenje Gospodnje ili Spasovdan je najveći dar našoj slobodi. Dok se Hristos javljao učenicima četrdeset dana nakon vaskrsenja, učenici su bili prinuđeni da priznaju da je umrli Hristos vaskrsao: Videli su ga svojim očima, svim svojim čulima – opipali su Ga. Hristos otvoreno govori Tomi, nakon što je ovaj stavio ruku u Hristova rebra: „Blaženi su koji ne videše a verovaše…“ Dok su apostoli nisu mogli da negiraju vaskrslog Hrista, nisu mogli da budu blaženi kao oni koji nisu videli Vaskrslog Hrista, jer su ga videli, naša generacija Hrišćana to može uraditi. Tako naša vera počiva na slobodi, da i ako nismo videli vaskrslog Hrista, mi pravimo iskorak vere u Ličnost Spasitelja i slobodno verujemo u Njegovo Vaskrsenje. S druge strane vera apostola se zasnivala na iskustvu i opažaju…

Spasovdan je slava grada Beograda, ali i Istočnog Sarajeva, kao i manastira Visoki Dečani, Banja Luke… Na spasovdan, car Dušan objavljuje narodu svoj zakonik.

Danas smo u Beogradu, ponovo imali litiju, okupljeni oko novog patrijarha, kao oko ikone Hrista.

Na zdravlje i spasenje praznik

 

Sveštenik Stevan Stefanović

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime