И сабравши их, заповеди им да не иду из Јерусалима, већ да чекају обећање Очево, које чусте, рече, од мене…

…А онда они који беху заједно питаху Га говорећи: Господе, хоћеш ли сада начинити Царство Израиљево?

А Он им рече: није ваше да знате времена и лета које Отац задржа у својој власти,

Него ћете примити силу кад Дух Свети сиђе на вас и бићете ми сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и до краја земље.

И рекваши ово, видеше они да се подиже и однесе Га облак од очију њихових

И кад гледаху за Њим где иде на небо, гле, два човека стадоше пред њима у белим хаљинама.

Који и рекоше: људи Галилејци, што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се узе од вас на небо, тако ће доћи као што видесте да иде на небо…

  Дела Апостолска 1, 4-11

 

Данас наша света Црква слави празник Спасовдан.

Овај празник је један од десет великих Господњих празника и покретан, а то значи да се рачуна у односу на празновање Васкрса. Спасовдан се увек слави четрдесети дан после Васкрса.

Како нам библијски писац напомиње у првој књизи Мојсијевој, Бог је дао људима сунце, месец и звезде да буду знаци временима, данима и годинама и да по њима рачунамо време.

Једна година, као и само њено трајање, коју данас узимамо здраво за готово у трајању од 365 дана, уствари уопште не траје толико. Година дана је период колико је потребно земљи да обиђе око сунца, а то износи 365 дана и шест сати. Пошто постоји шест сати вишка, донесена је одлука да се сваке четврте године дода још један дан, те године рачунамо као преступне и оне трају 366 дана. Сваке преступне године, сетите се овога када додамо 29. фебруар у наш календар, да тај дан који додајемо уопште није 29. фебруар, већ може бити и било који други дан. И да та преступна година уопште не траје дан дуже, већ је потпуно иста као и предходна, као и следећа и траје, да будем прецизан 365,2422 дана. Мада и ова моја прецизност није потпуно валидна, јер ћете пронаћи разне различите вредности о трајању еклиптике (елипсоидног пута око сунца) који износи од 365, 256363 до чак 365,4.

Ми као човечанство још увек не знамо колико траје једна година, нити који је данас дан. Међутим да би могли да функционишемо, под привидом реда, поретка и законитости ми користимо потпуно нетачан сунчев календар.

Да подсетимо само да Октавијан Август није желео да његов месец, август, буде краћи од јула, месеца посвећеног Јулију Цезару, и да због тог оба суседна месеца јули и август имају по тридесет један дан.

Тако је свака расправа која се води у црквеним круговима о старом или новом календару потпуно бесмислена, јер су и један и други календар, потпуно нетачни.

С друге стране, осим сунчаног календара, постоји и месечев календар. Наиме многи  стари народи, а готово сви на блиском истоку, међу њима и старозаветни Јевреји, користили су месечев календар. Реч је о једном циклусу месеца, на основу ког и месец, као мера рачунања времена носи име. Данас један део празника у Црквеном календару рачунамо по сунчевом календару, то су такозвани непокретни празници, а други део празника у Црквеном календару славимо и празнујемо на основу месечевог календар, то су такозвани покретни празници.

Чим Црква почиње да се сабира и да доноси важне одлуке о свом функционисању, дошло је до потребе да се реши питање календара. Тако је на првом васељенском сабору у Никеји, почетком четвртог века, уз присуство готово свих епископа и уз присуство самог ромејског цара, донесена одлука о празновању Васкрса. Такозвана пасхалија.

Пасхалија осим датума празновања Васкрса, подразумева и одређивање датума празновања свих празника везаних за Васкрс: празника Цвети, Лазареве суботе, Великог четвртка, Великог петка, Спасовдана, Свете Тројице…

На овом великом Црквеном сабору донесена је одлука де се Васкрс слави пратећи месечев, а не сунчев календар, тако, Васкрс се слави у недељу после пролећне равнодневнице јеврејског месеца Нисана.

Ми данас имамо обичај да кажемо да се празновање Васкрса помера и да је Васкрс покретан празник, а то наравно није истина. Васкрс је сваке године у исто време, по месечевом календару (месечевих мена), помера са по сунчевом календару, који је, како што смо видели нетачан.

Док Божић или Богојављање можемо славити било кад, потпуно је неважно, јер се ти празници и нису догодили у време у које их славимо, прослављање Васкрса је постало део Црквеног учења, нешто што је за на хришћане веома важно.

Зашто је то тако?

Зато што је датум празновања васкрса постао оно што ми у Цркви зовемо догма. Догма није мртво слово на папиру које ми без поговора поштујемо, већ вечна и непроменљива, откривена истина. Догма је учење које прожима све поре Цркве, од патријарха и епископа, до најобичнијег верника. Догма је оно што прожима Цркву толико снажно, да Црква сваку своју догму емпиријски подржава и искуствено осећа и самим тим и доказује. Када би смо изменили неку од догми, сам живот Цркве би био угрожен, и уместо да остане есхатолошка заједница, заједница чији је идентитет у Царству Божјем и чији је задатак спасавање људи од смрти, Црква би постала заједница која не успева да спасе људе од смрти, као што се десило у јеретичким заједницама.

Тако је датум прослављања Васкрса за Цркву толико истинит, да о њему нема разговора, он је истинска догма. На који начин искуствено можемо доказати да је Васкрс баш тад када га прослављамо? Ако оставимо по страни неко пијетистичо тумачење, позивајући се на апостола Павла који каже да чак и онај који не познаје откривен божански закон, има закон у свом срцу, који може да следи, па свако од нас у срцу осећа да је тај дан, дан Васкрса нешто посебно, дан који је, како сам више пута рекао исходишна тачка нашег живота и циљ наше вере. Поред осећаја, који нису доказиви, имамо благодатни огањ. Сваке године се у Јерусалиму, на Христовом гробу у очи Васкрса, спушта огањ са неба.

Многе безбожне власти су много пута током Црквене историје покушавале да зауставе силазак благодатног огња, али нису успевала. Огањ се сваки пут спуштао баш тад, у дан који су свети оци, првог васељенског сабора одредили за датум празновања Васкрса, очигледно по Божијем надахнућу.

 

Један од празника који је везан за Васкрс је празник који славимо данас, не данас 10. јуна, већ данас четрдесет дана после Васкрса, за који знамо када је са сигурношћу.

Наиме, Христос се после Васкрса још четрдесет дана јављао својим ученицима. Проводио време са њима, улази кроз затворена врата и тиме показује да је Васкрсао, да физика овог света више не важи за њега, али тражи од ученика да једе, Тому тера да му пипне ребра, дакле и васкрсли Христос је у телу, јасно, категорички показује ученицима да није дух, да је васкрсао са телом и да се наше спасење одвија у обе разине, спасавамо се од смрти васкрсењем и душе и тела, живећемо у Царству Божјем у заједници са васкрслим Христом и са душом и са телом.

Друга важна чињеница коју апостоли желе да нам пренесу је да се Христос после васкрсења њима јавља увек када ломе хлебове. Односно када су окупљени на литургији. Апостоли чине оно што им је Христос рекао на Тајној вечери да раде, певају песме благодарења Богу окупљени око трпезе, ломе хлеб и пију вино. И тада им се јавља васкрсли Христос. Чак и Луки и Клеопи, којима се јавља док иду пешице, на путу за Емаус, постаје препознатљив тек онда када је пред њима преломио хлеб.

Након четрдесет дана јављања својим ученицима, Христос им се јавља последњи пут, у четрдесети дан након Васкрса, опет на литургији, када су ломили хлеб.

На маслинској гори, на очиглед својих ученика Христос подиже руке, благосиља апостоле, обраћа им се последњи пут и говори им да чекају у Јерусалиму, док се не обуку у „силу са висине“ о Духу Светом који ће доћи и спустити се на њих, о томе да ће ићи и проповедати Јеванђеље о Христу  по свој земљи, затим на облацима окружен анђелима бива вазнесен на небо.

Анђели који су стојали око Христа, на његовом вазнесењу говоре о Другом Христовом Доласку, говоре о ономе на чему је важн стално инсистирати, говоре о Царству Божјем и Христу који ће поново доћи.

Вазнесење Господње или Спасовдан је највећи дар нашој слободи. Док се Христос јављао ученицима четрдесет дана након васкрсења, ученици су били принуђени да признају да је умрли Христос васкрсао: Видели су га својим очима, свим својим чулима – опипали су Га. Христос отворено говори Томи, након што је овај ставио руку у Христова ребра: „Блажени су који не видеше а вероваше…“ Док су апостоли нису могли да негирају васкрслог Христа, нису могли да буду блажени као они који нису видели Васкрслог Христа, јер су га видели, наша генерација Хришћана то може урадити. Тако наша вера почива на слободи, да и ако нисмо видели васкрслог Христа, ми правимо искорак вере у Личност Спаситеља и слободно верујемо у Његово Васкрсење. С друге стране вера апостола се заснивала на искуству и опажају…

Спасовдан је слава града Београда, али и Источног Сарајева, као и манастира Високи Дечани, Бања Луке… На спасовдан, цар Душан објављује народу свој законик.

Данас смо у Београду, поново имали литију, окупљени око новог патријарха, као око иконе Христа.

На здравље и спасење празник

 

Свештеник Стеван Стефановић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име