1. јула 1992. године један дечак се вратио по свог пса.

Прошао је кроз барикаде, јер је познавао сваку стазу свог родног краја у околини Зворника и дошао до своје куће…

Породична кућа Стојановића налазила се у селу Доња Каменица, у делу које су контролисале муслиманске снаге, такозване Армије Републике БиХ. Након неколико дана проведених у кућном притвору, Стојановићи су размењени за шест припадника бошњачких муслимана које су били заробљени од стране Војске Републике Српске. Крајем јула Стојановићи су се нашли на српској територији у кући свог кума Зорана Милошевића у српском насељу Џенарике, док им је сва покретна имовина остала у муслиманском делу села Доња Каменица.

Дечак је јако тешко поднео одвајање од свог пса, који је остао привезан на ланцу иза породичне куће. Сматрао је да су издали свог пса, да је он издао свог најбољег пријатеља тиме што га је оставио на непријатељској територији.

Још истог дана хтео је да се врати.

Његови родитељи су наравно успели да га одврате од те идеје, али је дечак одмах ујутру побегао и вратио се кући.

Дечака су припадници Армије БиХ одмах заробили. Слободан је, пошто је био дете, потрчао према својим комшијама, уместо да бежи од њих. Неко време су га држали затвореног, а када је дечак покушао да побегне током купања…

Припадници Војске Републике Српске разговарали су користећи мегафоне са припадницима Армије Републике БиХ преко барикада. Најпре су обавештени да је дечак добро и да ће бити размењен.

Након три дана добили су поруку да ће дечак бити враћен „када буду дошли тенкови из Тузле и читав зворнички крај буде под контролом бошњачких муслимана”.

Након што је дечак покушао да побегне, претучен је, поломљено му је пет зуба. Уплашен и без одеће, седео је у углу собе. „Гледа ме и тресе се. Гледа ме крупним окицама...“, сведочио је касније Фахрудин Демировић.

Патолог је констатовао смртоносне повреде на лобањи дечака, одсечено десно уво и повреде оштрим предметом у пределу стомака. У слепоочницу му је из непосредне близине испаљен метак. Како је његова тек нешто старија сестра, петнестогодишња Слађана, која је позвана да идентификује посмртне остатке свог брата, сведочила: „Брат ми је лежао на столу, а поред њега је био положен плави раднички мантил у који је био умотан. Лобања је била одвојена од тијела и на глави се налазила рупа. Тело је било у фази распадања, али видно расечено и унакажено….“

Дечака је убила његова сусетка, тридесетдвогодишња Албанка Елфета Весељи, ћерка локалног шумара. Најпре је дечака ухватила за косу, подигла са земље и направила му рез на врату, а све наочиглед Насера Орића, који је данас слободан човек, задавши му ране, тако што је ножем направила крст на стомаку, затим распоривши кожу на све четири стране да би се на стомачићу указао квадрат, тако да се виде унутрашњи органи, поломила обе ноге, одсекла уво и на крају пуцала у главу…

Слободаново тело пронађено је готово годину дана касније у масовној гробници код Јошанице, заједно са још шест тела. Наш чувени лекар, патолог, који је вршио обдукцију, др Зоран Станковић је написао извештај од неколико страница, а како је сам говорио, није смогао снаге да дечаковим родитељима исприча све шта је открио на његовом лешу.

И поред тога, родитељи се никада нису опоравили од трагичне смрти драгог дечака. После смрти дечакове мајке Десе, њен супруг Илија је изјавио: „Није Деса могла више да издржи, препукло је мајчино, али и моје срце. Не знам како сам још у животу. Моја Деса отишла је у великим мукама, у болу и патњи за нашим Слободаном, који је свирепо убијен… ја се радујем одласку са овог света. Ваљда ћу тамо негде бити са својим Слободаном и његовом пресвислом мајком…“

На светој литургији, поводом канонизације новомученика доњокаменичког Слободана, свештеник Марко Данојловић рекао је да је Свети новомученик Слободан символ све страдале деце овог света, мученички символ, попут Даре из Јасеновца или мале Милице Ракић, која је страдала на ноши током НАТО бомбардовања.

Елфета је ухапшена готово двадесет и пет година након овог злочина у Швајцарској, где је мирно живела. Швајцарске власти изручују убицу 14. марта 2017.  Осуђена је на само тринаест година. Сведоци тужилаштва Босне и Херцеговине негирали су исказе које су раније дали Агенцији за истраге и заштиту БиХ.

У селу Дрињачи, између Зворника и Братунца, у Цркви Светог ђакона Авакума служна је света литургија у част новопрослављеног Светог новомученика Слободана. На редовном мајском заседању Свети сабор Српске православне цркве канонизовао је овог дечака који је имао непуних дванест година када је мученички пострадао.

Зашто пишем о овоме?

Политичари ће се помирити, и загрлити на црвеном тепиху. Ми ћемо опростити онима који се кају, Бог ће им опростити, и свети страдали мученици ће им опростити…

Али, шта ћемо са злочинцима који се не кају?

Онима који су нас жртве претворили у џелате?

Или смо ми легитимне жртве, попут северноамеричких Индијанаца („само мртав Индијанац је добар Индијанац“). У Другом светском рату немачки окупатори су за једног убијеног Немца стрељали стотину Срба. Можете ли данас разумети овај податак, ову реалност, ову истину? Да је један окупатор једном сматрао да њихов један живот вреди као стотину наших.

Јевреји су системски убијани.

Јермени су системски убијани.

И ми, Срби смо системски убијани.

Наш задатак је да то не заборавимо. Да спасемо од заборава наше жртве.

Да изађемо пред лицем света са иконама Милице Ракић и Слободана, деце мученика.

У Сребреници се јесте десио злочин, ратни злочин у којем су убијени заробљени припадници непријатељске војске. Чин који се никада раније није десио у славној, српској витешкој историји. Али се овај злочин десио тек након побијених цивила и деце у Братунцу, између осталих и Слободана Стојановића. У Сребреници су страдали и одрасли мушкарци, који су наоружани пошли у рат. Међу њима било је и убица дечака Слободана.

 

Нећемо вагати мртве, нити одређивати чије су жртве веће, опростићемо дужницима нашим, молећи Бога да и Он нама опрости. Ја лично, никад нећу лицитирати бројем жртава, јер што би рекао Достојевски, на лешу само једног невино убијеног детета не можемо градити град опште људске среће, али само у Јасеновцу је убијено 22000 деце, српске деце, којима знамо имена и презимена.

Јесу ли ова деца заслужила смрт? Да ли било које дете, било где на свету заслужује да буде убијено?

Ова деца убијена су само зато што су Срби.

Зато ми  Срби морамо да говоримо о њима…

 

 

1 KOMENTAR

  1. Samo me zanima šta misle šiptari i veći deo Bošnjaka, koji su stavljeni na listu izdajnika.Islama.Zbog saradnje sa nacistima u drugom i sa NATO 90ih.Kaže se da u Šerijatu neće biti milosti za njih,i da je kazna za izdaju Islama,najteža.Ima ubijene dece na sve četiri strane sveta,svih boja religija i rasa.Ti znaš stevane da se deci do 7god. ništa ne uzima za greh i jesu stvarno,kao deca mali,ali velikomučenici i veliki sveci.Samo bih rs dodao jednu digresiju koja se od 1918 do danas nije promenila.Možda je moglo u vreme Ante Markovića i Đikija ali nije.TO JE da su svi Srpski serveri sa elektronskim podacima u HR-ZG sem za Američke izbore u KG34.Kako su Tramp, princ Čarls,Putin i Si Điping hteli da unište 12000 Bankara koji poseduju 99%bogatstva sveta Makron je uložio veto a da objasnim to u detalje je suvišno.TRAMP je dobio 401 elektorski glas od nekih 550,molim te ne drži me za reč ,ali mislim 550.Tako da je dokazana krađa na Le Pen, ali su Tramp i Le Pen mogli samo građanskim ratom da zadovolje pravdu.Kao patriote nisu žrtvovali svoj narod što bi Papa rado i sprema se,pošto je on na čelu Vavilonskog Bratstva.Tako da kad kažu ,sve smrdi iz Srbije 100% se slažem.Svet je u Lavirintu ali ne izgubljen jer znamo izlaz.Ali jedna grupa Srba ,najdublja država ,najdublje države sveta neda izlaz.A jadni mi dok ne shvatimo šta pričam i civilizacija.Sveta deco mučenici I novomučenici,molitvama vašim ,nađemo te antihriste i umesto apokalipse bude volja Božija i nazemlji kao na nebu gde ste vi i molite se za nas.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име