Нити је Србија, нити је Гаврило Принцип изазвао Први светски рат.
Ово је важно данас рећи, када је међу страним, чак и академским круговима Гаврило Принцип називан терористом, атентатором, убицом… иако је сваком страном историчару јасно да Србији тада није одговарало да уђе у рат. Међу британским историчарима, међу којима предњачи Кристофер Кларк, доминантна је мисао да је управо краљевина Србија одговорна за рат. Краљевина Србија са једва нешто јаче од 4,5 милиона становника, уз то ослабљена и исцрпљена и војно и финансијски борбама са Бугарима и Турцима, ушла је у војни сукоб са једном од војно најспособнијих светских царевина која је бројала близу педесет милиона становника. Уз то, знамо да је Русија и Николај II Романов саветовао краља Петра и Николу Пашића да војни сукоб одлажу што је више могуће.
Гаврило Принцип је рођен 1894. у селу Обљај код Грахова, у Босанској Крајини. Рођен је у многочланој породици. Његова мајка Марија родила је тринаесторо деце, од којих са сигурношћу знамо да су преживела три дечака, Гаврило, његов старији брат Јово и млађи Никола. Њихову породицу звали су Чеко. Гаврило је од малена био добар ђак, показивао је склоност ка поезији. Савременици и другови га описују као ћутљивог младића. После основне школе уписује трговачку, па се пребацује у Сарајевску гимназију, а затим и у Прву београдску…
Гаврилов брат Јово је био херој, народни херој из Другог светског рата, партизан. Погинуо је од Немаца већ 1942. године. Преживеле чланове његове породице, млађег брата Николу као и Јовиног сина, који се звао по стрицу Гаврило, убијају усташе и спаљују кућу у којој је Гаврило Принцип рођен. У ратовима деведесетих, повампирени усташки фашисти поново, као и 1943. спаљују, овога пута спомен кућу Гаврила Принципа у Обљају. Овде је важно напоменути да после пада Сарајева 1941. нацисти скидају спомен плочу која је стајала на месту где је Гаврило Принцип убио надвојводу и носе фиреру Адолфу Хитлеру као поклон за рођендан. Постоји слика на којој фирер позира уз ову спомен плочу као уз веома важан трофеј. Дакле, Адолф Хитлер је мрзео Гаврила Принципа.
Ово је веома важно и зато то желим посебно да нагласим. Тако да и данас, свака ревизија историје, свака ревизија Првог светског рата и улоге коју је Гаврило Принцип имао је, у ствари, сврставање на страну против Принципа, а на тој страни, против Принципа, стајао је Хитлер.
Данашња република Босна и Херцеговина, у оквиру АВНОЈ-ских, комунистичких граница и даље је страни протекторат, с тим што данас више личи на Босну пре аустроугарске анексије, док је још де факто припадала Османском царству. Данас се у Босни буквално бришу стопе на којима је Гаврило Принцип стајао, мост који је прешао више се не зове Принципов мост. У говору који је Бил Клинтон одржао 1999. године, пред бомбардовање С.Р.Југославије рекао је да смо ми Срби одговорни за злочине у Хрватској и на Косову, да смо извршили геноцид у Сребреници да смо, ето, ми одговорни и за избијање Првог светског рата. Они који су писали овај говор америчком председнику Клинтону су добро знали шта раде. Било је потребно да се измисли колективна одговорност за читав један народ а управо за злочине који су учинили наши непријатељи. Колико је страшно оптужити Србе за одговорност за избијање Првог светског рата, Србе који су 1915. и 1916. једва преживели…
Зато би ми сада требало да се запитамо зашто нас ревизионисти терају да се одрекнемо Принципа, када видимо читав опус злих сила које су у деценијама које су уследиле и даље ратовале против сени овог дечака јер је Гаврило Принцип управо то и био, дечак. Када је убио Франца Фердинанда није имао пуних двадесет година, што га је и спасло смртне казне.
Забележено је да је од своје школе у Обљају добио на поклон књигу српске народне епске поезије. Гаврило је са девет и десет година већ знао ове песме напамет и говорио их је родитељима и рођацима. Његови родитељи били су веома сиромашни, израбљивани од стране спахија у Босни. Како сам Гаврило сведочи, под у кући био је земљан, огњиште је горело на сред куће а кров је био дрвен. Као кметови, нису били слободни људи, припадали су свом бегу, Сјерчићу, који је живео у Источној Босни, вероватно у Бјељини, дакле далеко од Босанске Крајине, Обља и Принципових. И управо у овом положају његових родитеља који су били робови муслиманском спахији можемо и тражити разлог испаљеног метка у Сарајеву 1914. године. То нам говори и сам Гаврило на суђењу, када га је судија питао зашто је убио престолонаследника Хабзбуршке монархије, аустријског надвојводу: рекао је: „ Ја сам син сељака, кметова, спустили сте нас на ниво испод скота (пса) и зато сам хтео да се осветим.“
Једино што је нама остало од Гаврила Принципа су стенографски записи са његовог суђења, као његове аутентичне мисли, пар његових писама и три песме, за које не можемо тврдити са сигурношћу да их је баш он написао, и које су настале у периоду између 1910. и 1914. године.
Данас знамо да је Принцип пуно путовао, с обзиром на то да је потицао из веома скромне, сељачке породице, скромних финансијских могућности. Живео је и у Сарајеву и у Тузли и у Београду. Пропутовао је простор бивше Југославије а можемо претпоставити да је путовао и даље. Постоји његов потпис, написан латиничним писмом, који се данас сматра туристичком атракцијом у крчми Рајзингера, у градићу Поткорен, у Алпима, у Горењској области у Словенији. Вероватно није ишао циљано баш у ту крчму, већ је свратио успут, враћајући се са неког даљег путовања.
Стенографски записи су касније фалсификовани, па нам ни они не могу послужити као сто посто поуздан извор, око њих су се отимали и слободни зидари и језуити, што је за многе теоретичаре завере био круцијални доказ да је Принцип припадао једној од тих тајних организација, што је наравно теорија за коју нема ниједног доказа.
Принцип чита на немачком, дружи се са Ивом Андрићем, пише један новински текст о изборима, веома професионално, у коме једног политичког кандидата, режимског, назива Вуком Бранковићем. Оптуживан да је социјалиста, нихилиста, чак и секташ или безбожник, сатаниста, Гаврило је, у ствари био по сопственим речима националиста, југословенски националиста, али ипак националиста. На основу његових последњих дана проведених у тамници, видимо да у његовом поимању ствари, нема разлике између српског и југословенског националног идентитета. Приче о видовданској етици и епска јуначка народна поезија је формирала личност овог деветнаестогодишњака. Његов југословенизам је био широк, инклузиван, укључивао је у њега, како су тада говорили, Србе све три вероисповести у Босни. План је био да се сви Срби интегришу и на тај начин ослободе стране окупације и репресије великих сила.
Гаврилов саборац, Недељко Чабриновић, кафеџијин син, чијег су оца оптуживали да сарађује са Аустријанцима и да цинкари Србе, дан пре извршеног атентата у Сарајеву, пише карту једном свом пријатељу у којој дословно стоји: „Сутра је Видовдан, сјећаш ли се Милошевог завјета?“ Чак и сутрадан у истражном затвору, док га туку, Чабриновић говори пандурима да је он хтео да обнови Милошев завет. Да су он и његов отац, као и Обилић, невино оптужени и да је он учествовао у атентату да би спрао љагу са породичног имена. Из овога видимо да су се младобосанци идентификовали са српским средњевековним витезовима а аустроугарску окупациону власт, сматрали равном турским освајачима из 14. века.
У Босни је тада на снази колонијална управа. Онако како се Велика Британија понаша у Индији, тако се у Босни понашају аустроугарске окупационе власти, с тим што имају готово исто окупационих војника и администрације. Онолико колико је Британцима требало војника да држи покорним 300 милиона Индијаца, толико је било потребно Аустријанаца да држи покорним око милион и по Срба у Босни.
Идеје водиље Гаврила Принципа биле су ослобођење и уједињење. Али и решавање социјалних питања обесправљених људи у Босни. Зато је и прва ствар коју говори истражном судији управо социјални проблем обесправљеног српског сељака, који имплицира и духовну, образовну и моралну агресију коју је окупатор вршио у Босни. Јован Цвијић каже да је за све време своје власти у Босни основала само четири гимназије и једну трговачку, реалну школу, како се тада називала, док је у Србији у то време било двадесет гимназија, чак и две школе за девојке.
У страним западно-европским институтима и даље говоре о цивилизацијској разлици између њих и нас. Загребачки писац Јерговић говори да је пуцањ у Франца Фердинанда био пуцањ у модерно и у напредак и да је суновратио Босну, учинивши је вечном периферијом Европе.
Чињенице нам говоре другачије: само је Београд имао више школа него цела Босна, у којој је током целокупне аустроугарске управе отворено само око 250 основних школа. Још, становништво је с намером држано у беди, образовној, материјалној, социјалној и политичкој, док је спахијски, беговски систем задржан. Преко деведесет посто становништва није имало право ни на основно школско образовање. У краљевини Србији је, за то време отворено 1272 основне школе
Бенџамин Калај је као аустроугарски министар финансија, који је био хабзбуршки управник Босне и Херцеговине, спроводио је у Босни насилну промену структуре друштва, национални инжењеринг којим су се Срби у Босни називани Босанцима и језик босанским, први пут у историји. Политику Калаја наставља хабзбуршки генерал Поћорек, који уводи војну диктатуру и декретом укида све српске институције, забрањује српски језик и укида политичко постојање Срба.
Хајде да видимо ко је био Франц Фердинанд, ко је био човек који је био символ аустроугарсске колонијалистичке и омаловажавајуће политике према Србима у Босни, Срему, Бачкој… Ферндинанд није имао добро, систематско образовање. Будући тек четврти у линији наслеђа престола Хабзбуршке монархије, пошто је био син млађег брата аустријског цара Јозефа I , није се сматрало важним да се Франц Фердинанд припреми за владање над једним од највећих и најмоћнијих царстви у Европи.
Фердинанд се оженио Софијом Хотек, нижом племкињом чешког порекла. Овде је важно напоменути да је она није била Чехиња, већ чешког, бохемијског порекла, и Софија, као и њени родитељи, као и уосталом сав виши сталеж Хабзбуршке монархије говорио је искључиво немачким језиком. Њихов брак био је само формалан. Цар није хтео да да благослов за овај брак и допустио је да ова веза буде заведена по такозваним „морганатским“ принципима, што је значило да њихова деца нису могла да буду наследници титуле, нити је Софија имала право на било коју од титула, које су традиционално носиле супруге престолонаследника или царева, нити на било какво материјално наследство у случају смрти супруга. Њихова деца носила су презиме мајке, Хотек. Пар се венчао у Чешкој.
Тек након трагичне смрти тадашњег принца престолонаследника Рудолфа 1889. године, али и Карла Лудвига, оца Франца Фердинанда, он постаје престолонаследник.
Васпитаван од стране језуита, Франц Фердинанд је био римокатолик до сржи. Забележена је његова изјава да би читаву протестантску Пруску требало покатоличити. Србе и православне је сматрао нижом расом од себе. Рекао је да је Србија земља дивљака, где је једина добра ствар велики број ловишта са дивљим свињама.
Надвојвода Франц Фердинанд био је неомиљен, како у Бечким круговима, тако и самој Угарској, али и у окружењу немачког кајзера, који му нису праштали прозелитске ставове. Управо због овог незадовољства немачке елите надвојводом и престолонаследником развила се теорија, за коју, наравно, не постоји ниједан материјални доказ, да су Немци знали за заверу младобосанаца и да су прихватили да он буде цена њиховог напада на Србију, да су одлучили да га пусте низ воду ради вишег циља, уласка у дуго жељени рат и нову поделу света. Ово становиште поткрепљују чињеницом да су младобосанци били у вези са Димитријем Драгутиновићем Аписом, који се у неким историографским круговима и данас сматра за немачког шпијуна. Наиме, одмах после мајског преврата Апис одлази у Немачку на постдипломске студије и војно усавршавање. У току балканских ратова, он је такође у Немачкој на лечењу, а пред сам солунски процес, залагао се за потписивање сепаратног мира, односно за примирје са Немачком.
Франц Фердинад је сматрао да би гломазну аустроугарску монархију требало реформисати, тако што би се Мађарима смањиле повластице и утицај. Мађаре је сматрао непросвећеним бунтовницима, деструктивном руљом. 1913. постаје главни инспектор свих војних снага Аустроугарске монархије.
Гаврило Принцип на политичку сцену ступа 1909. током протеста у Босни …
Свештеник Стеван Стефановић
