Црква Свете Софије је од прошлог петка поново џамија. Председник Турске Ердоган поништио је одлуку из 1934. године, уз помоћ вишег суда Tурске државе, 10. јула и тиме отворио Аја Софију за муслиманске вернике.
Пре него што испричам своје виђење актуелних догађаја, важно је да на почетку напоменем да црква у Цариграду није храм посвећен светитељки Софији, већ Господу Исусу Христу, Другој Личности Свете Тројице, који је вечни Син Бога Оца, Божија Реч и Божија Премудрост. На грчком премудрост, односно премудрост Божија се назива Софија, отуд је и назив цркве посвећене Господу Исусу Христу света Софија, у буквалном преводу са старогрчког на савремени српски, име цркве свете Софије гласило би црква Премудрости Божије.
Символички значај цркве Свете Софије је веома велики, тако је и поново претварање ове светиње у џамију, осим што има за циљ да ојача политичке позиције председника Турске и ојача његову личну политичку моћ, у ствари и део ширег политичког и друштвеног контекста.
Овде ћемо говорити управо о томе, о ширем, културном, медијском, политичком и друштвеном контексту.
Као што у Србији постоји „прва“ и „друга“ Србија, односно осим дела становништва које има здрав патриотски став има и оних који су аутошовинисти и конвертити, тако је у још неким европским државама, на пример у Пољској, али и у Турској. Гласачи Ердогана су конзервативнији и живе дубље у Анадолији, у Анкари и у континенталном делу Турске. Претварање Аја Софије у џамију је као прво, обраћање Ердогана својим гласачима и потврда његове националистичке политике. Као и сваки диктатор у псеудо демократском друштву, Ердоган се увек обраћа само својим гласачима.
Позадина ове одлуке, осим дневнополитичких разлога је свакако далеко дубља.
Број верника присутних на муслиманској молитви у Аја Софији, ограничен је 1453 верника, а реч је у ствари о години у којој је пао Цариград, односно о години у којој је турски освајач Мехмед II освојио Цариград и свету Софију први пут претворио у џамију. Управо ова чињеница говори да је символика, чак и символика бројева, важнија од пуког испољавања политичке моћи.
Наиме, света Софија је била џамија, од пада православног ромејског царства 1453. до 1934. године, када је претворена у музеј. Цркву је подигао 537. године свети цар Јустинијан, тридесет и три године пре рођења Мухамеда и стотину година пре настанка Ислама као религије. Током периода од готово хиљаду година од 537. до 1453. године била је седиште васељенске патријаршије и цариградског патријарха.
У суботу у подне све Цркве у Грчкој и на Кипру су звониле, а заставе биле спуштене на пола копља. Поред Хеладе, протестовано је и у Русији. Тема Цариграда је стара тема у Русији. Читава спољна политика Руског царства у деветнаестом веку, вођена је само са једним циљем: да Русија изађе на топла мора, освоји Цариград и да контролише мореузе Босфор и Дарданеле, који су у твари једини излаз из Црног ка Средоземном и Егејском мору
Да није било политичког али и војног покушаја царске Русије да продре ка југу, не би данас било ни балканских словенских држава, па донекле и Грчке. У ствари, ми смо једина балканска држава која се од турског ропства ослободила сама својим оружјем и својим устаницима, од Карађорђа 1804. до Кумановске битке 1912. године, створивши три националне династије (Петровиће Његоше, Карађорђевиће и Обреновиће) и две националне државе, (Србију и Црну Гору) али и то смо остварили уз помоћ и подршку Русије, те у време када су Руси ратовали против наших непријатеља, Турске и Аустроугарске. Бугарску државу је Русија директно ослободила, својом војском 1878. године.
Данас, у цркви у Цариграду стоје теписи и велике завесе, иконе су покривене. Христос и Богородица су ту негде, иза ових покривача. И верујем да ће сви муслимански верници који ће клечати у овој хришћанској светињи знати, да их тамо негде, одозго, иза завеса и застора покривених арабеском, гледа и чека Христос и његови светитељи.
Дакле реч је о символизму и о медијском притиску усмереном најпре против хришћанског, православног света. Данас је очигледно да велике силе западног света финансирају, помажу, па чак и протежирају оно што подржава њихове политичке ставове.
Можемо слободно рећи да је реч о акцијама на државном нивоу, попут акције у којој је Велика Британија тражила да се читав српски народ означи као геноцидан. Чини се, да је један од циљева приказати Србе као колективно одговорне за наводне злочине у Сребреници и такозвану хуманитарну катастрофу на Косову и Метохији.
У културном и пропагандном смислу глобалистички струјама у западном свету овакви ставови одговарају, уз то српски аутошовинизам је данас веома јак, јачи је него икада. Сведоци смо да су српски глумци, снимили видео клипове где глуме мајке Сребренице, односно рођаке убијених босанских муслимана. С друге стране, верујем да ни један од присталица идеје „очистимо најпре своје двориште“ не зна да је у првом светском рату над српским становништвом у Сребреници извршен је стравичан злочин. Убијено је тачно два пута више становништва, међу њима и жена и деце, него што је убијено Бошњака у Сребреници у последњем рату. С тим што су у последњем рату у Босни у Сребреници побијени одрасли мушкарци, војници који су дошли да ратују против нас.
Бошњачки муслимани су током НДХ вршили стравичне злочине над Србима, и то не званична усташка војска, или SS дивизија, већ су Србе убијале комшије, пријатељи, из суседних села, обични грађани. По речима Брозовог биографа Дедиера само је у систему логора од Јадовна до Јасеноваца убијено милион и двестотине хиљада Срба, Јевереја и Рома.
А да ли постоји Албански Аутошовинизам?
Наравно да не.
За Албанце је њихова национална држава једини циљ, јачи од вероисповести и сви, па чак и трговци наркотицима и трговци људским органима раде на остварењу тог циља.
За то време ВВС објављује срамни текст где упоређује певање песме Видовдан, коју је певао Новак Ђоковић, најбољи спортиста света, са неофашистичким објавама полуголе Албанке, која је исфинансирана новцем нарко картела дошла до Џеј Зија и још неких британских продуцената и тако отпевала пар препознатљивих песмица које ће и они који их знају заборавити за пар година. С тим што мапа Велике Албаније није први гаф певачице која себе назива Дуа Липа, пре мапе, тражила је од гугла, односно од епла да приказује мапе Косова одвојено од Србије и написала је текст о томе зашто Косово није део Србије.
Опет, можда је важно да напоменемо да је Велика Албанија као и НДХ фашистичка творевина и да је постојала само у у време Хитлера и Мусолинија, и чак ни тада у оквиру граница са мапе. Осим мапе, на слици се види и ратни злочинац, Иса Бољетинац, неписмени албански ратник који је ратовао против Срба али и против Турака у балканским и првом светском рату и који је, хвала Богу, све ове битке изгубио.
Уместо ратних злочинаца са до лаката закрвављеним рукама, који су својим рукама убијали децу, уместо људи који су организовали трговину људским органима, под недрима запада изашле су другачије Албанке, нашминкане и пожељне, као нова лица која ће изгурати идеју независног Косова. Лица препознатљива просечном Британском тинејџеру. Опет, западни лидери се преко Рите Оре и Дуе Липе, као и Ердоган, обраћају својима, својим гласачима, показују им да нису узалуд бомбардовали геноцидне Србе, док су, с друге стране, Албанци тако лепи, нашминкани и талентовани.
Реч је опет о државним акцијама. Још деведесетих су албански лобисти финансирали медијске куће у Америци да промовишу слику рата у бившој Југославији, онако како је њима одговарало.
Када је посланица у парламенту у Републици Српској, Јелена Тривић, универзитетски професор, и мајка два сина, написала да је Дража Михајловић звезда водиља, нападнута је са свих страна, оптужена да је изазвала поделе у друштву и да је провоцирала муслиманске Бошњаке, јер је Дража Михајловић био, цитирам водитељицу са Н1, четнички војвода. Замислите тај апсурд и тај историјски парадокс. Човек који је био први антифашиста Европе, човек који је први герилац који је устао против Хитлера, човек који је најодликованији српски официр, човек кога су постхумно одликовали Труман и Де Гол, човек који је био под командом владе, из – замислите, Лондона, Драгољуб Михајловић, бива оптужен за фашизам и изједначаван са усташама који су били војска фашистичке државе.
Страшно.
Замислите да неки наш спортиста, тек нешто мање моћан и утицајан од Новака Ђоковића, подели заставу Велике Србије. Па био би моментално уклоњен из свих међународних такмичења. Сетимо се само шта се догодило Милораду Чавићу који је на додели медаље изашао са натписом Косово је Србија, огрнут нашом тробојком.
У контаминираном свету, пре неколико дана, видео сам трачак наде, који је засијао баш зато што су га напали аутошовинисти: реч је о веома интелигентном, физички лепом и преталентованом дечаку који се зове Богдан Илић, ака Бака Прасе, који не би био такав да није син дивних родитеља, и мог брата у Христу свештеника Ненада Илића (сада познатијег као прабака прасе). Момак који је веома популаран, посебно међу нашим тинејџерима (ово вам говорим као отац десетогодишњег дечака) који говоре напамет његове стихове и опонашају га, следе, слушају и понављају оно што овај момак ради.
Богдан је са својим оцем недавно ишао на Косово и Метохију, однео донације и хуманитарну помоћ, сликао се и написао да је Косово срце Србије, момак који има два милиона пратилаца. Овим гестом је на најбољи начин у пракси показао шта је патриотизам, која је наша најважнија национална идеја и који пут би требало следити. Свима којима смета његов речник, псовке или начин на који се промовише, би требало да се присете колико је Јован Дучић или Црњански био у своје време скандалозан и иновативан. Да не помињем прве рок ауторе у Србији и њихове наступе и текстове, и то шта је генерација мог деде мислила о рок музици и омладини која је слуша.
Богдан је једна звезда на небу која сија и осветљава нам пут, и Богу хвала да је тако утицајан момак добро васпитан и да је патриота. Уз Милоша Биковића, који је најбољи амбасадор Србије ка истоку и Ђоковића који је исто то, само на глобалном нивоу, можемо проширити нашу реч и представити је.
И свету, али и нама самима.
Јер истина је на нашој страни.
Свештеник Стеван Стефановић
