Србија је древна земља, Срби су древни народ. По званичној, main stream науци, прва зима коју Срби проводе јужно од Саве и Дунава је зима 580./581.године,што имплицира да смо у Потисју, у нашој данашњој Војводини већ средином петог века.
Оставићемо по страни и митске владаре, такозвана четири легендарна кнеза Свевлада, Селимира, Владина и Ратомира, који нису историјске личности и који су владали Србијом од опсаде Солуна 626. па негде до 780. од када можемо пратити непрекинут траг постојања српских држава и српских владара на овим просторима до данас. Први српски владар кога помиње летопис попа Дукљанина је Вишеслав, родоначелник прве српске владарске династије Вишеславића. Након Вишеславића, на власт у Србији долази Јован Владимир Зетски, кнез и светитељ, први српски светитељ, који је владао негде до 1016. Јована Владимира наслеђује синовац Стефан Војислав, именован за архонта Дукље највероватније 1019. године, дакле, пре хиљаду година. Стефан родоначелник династије Војислављевића, своју власт са Дукље шири и на Захумље, Херцеговину, Рашку и Босну. Његови потомци владају овим простором готово два века.
Након Војислављевића Србијом влада светородна династија Немањића. О њима знамо највише, јер је Свети Сава, везујући нас за Источно хришћанство, везао и за источнохришћанску културу, цивилизацију и наслеђе, створивши тако Светосавље. Светосавље је главна одлика нашег националног бића јер садржи једну снажну есхатолошку истину, есхатолошку димензију. Свети Сава нас чини заветном нацијом, одрекнувши се престола и земаљског царства, у национални идентитет уводи већу, универзалнију, хришћанску идеју, истину Царства Небеског.
Немањићка Србија престаје да постоји Маричком битком, највећом битком тог времена. Краљ Марко не успева да одржи српско царство, остављен од стране српске властеле, после смрти оца. Средиште српске државе се сели на север, у Моравску Србију. Централна фигура око које се окупља српска властела и српски народ, српска Црква је кнез Лазар Хребељановић.
Свети Кнез Лазар, потврђује Савину одлуку и уз светитеља и ратника, постаје и мученик. Кнез Лазар заједно са својим витезима полаже живот за Царство Божије и својом жртвом одлаже пад Србије за наредне три генерације. Србија пада под Османску власт шездесет година после боја на Косову. Косовски бој је централни догађај српске историје, који нас окупља као стожер. Иако Српска средњевековна држава достиже свој врхунац касније у српској деспотовини, под влашћу Стефана и Ђурађа, Косовски бој је преломна тачка, тренутак настајања Косовског завета и практичног, витешког испуњења идеје Светосавља.
Ни турска освајања не прекидају континуитет државности. Након пада Србије 1459. Српска деспотовина наставља да живи још стотину година у Српској Војводини, срспки деспоти столују у Купиновцу у Срему до 1537. године. Без било каквог облика власти српске земље постоје само двадесет година, јер је Пећка Патријаршија обновљена 1557. Патријаршија је била чувар српског националног бића и чувар српске државности. Патријаршија је обухватала шири простор него било која српска држава, обухвативши у себи сав простор где су Срби живели.
Данас постоји мит о петстотина година турске окупације, ово наравно није тачно. Србија је била под турском влашћу мање од 327 година, Београд нпр 260, Срби у Војводини 163 године, Косово 457, Хрватска 216. Од свих српских земаља, једино је Северна Македонија заиста била под османском окупацијом 512 година.
Након укидања Пећке Патријаршије, 1766. Срби се одмах дижу на устанке, већ 1788. И у оквиру Угарско – турског рата формира се Кочина Крајна, као аутономна област, која траје до 1791. године. У овом рату учествује и Карађорђе Петровић, који после слома Кочине Крајне преноси мошти првог српског краља из светородне лозе Немањића из Студенице у Срем.
- почиње Први српски устанак, Карађорђев рат, како су га звали савременици. Устаници користе улазак турске војске у рат са Русијом и подижу устанак. У почетку против дахија, а затим и против регуларне војске, једног од најснажнијих царстава у тадашњем свету. Карађорђе и устаници пуних девет година одолевају османској војсци. Током устанка, Вожд формира владу, министре, попечитеље, отвара велику школу, пребацује овлашћења на скупштину и што је најважније враћа земљу сељацима: укида феудализам, спахилук.
Иако је између слома Првог српског устанка и почетка Другог прошло само две године, између та два устанка, десио се још један, који је крваво угушен, на јесен 1814. десила се Хаџи Проданова буна. Већ 1815. Турци улазе у преговоре са Србијом, јер схватају да ратом неће моћи да зауставе процесе осамостаљења Срба. Тако су Срби постали први народ у овом делу Европе који се ослободио Турске власти, као што знамо и последњи народ који је пао под Турску власт.
Већ 1835. Србија има устав, потврђен од великих сила, који је симбол наше државности и независности. Након тога током деветнаестог века креће борба обе наше династије за стицање међународно признате државе, али што је и важније од тога, за уједињење српских земаља.
Вожд Карађође 1817. постаје члан тајног друштва масонског типа, грчке хетерије, чији је циљ био стварање јединствене православне државе на темељима источног ромејског царства, државе Срба и Грка, државе која би у свој састав укључила и Цариград и која би била под покровитељством руског цара. Незванично, члан хетерије био је и руски император Александар. На чело војске која би ослобађала балканске народе од турске власти требало је да стане Карађорђе, тада већ славни војсковођа и свакако најугледнији и најцењенији Србин у Европи. Позната је изјава Наполеона коју је дао новинару, одговоривши на питање како му прија углед највећег војсковође данашњице, Наполеон је одговорио да је највећи војсковођа данашњице српски вожд Карађорђе који је са својим сељацима и дрвеним топовима читавих девет година ратовао против турског султаната.
Као што знамо, Карађорђе је убијен, велике силе нису дозволиле стварање балканског савеза, Милош Обреновић и Вујица Вулићевић су по речима историчара Екмечића искориштени за убиство вожда. Данас знамо да је Карађорђе при иницијацији у редове хетерије дао заклетву да ће се он до смрти као и његови наследници борити за ослобођење од Турака и уједињење балканских народа. Ова заклетва испуњена је у првом балканском рату, када је регент Александар Карађорђевић, Карађорђев праунук формално командовао првом армијом, а кнез Арсен Карађорђевић, брат краља Петра и Карађорђев унук предводио српску коњицу.
Кнез Михајло Обреновић такође је радио на уједињењу словенских балканских народа, с тим што је он у своје планове укључивао и Бугаре. Разлике између Пруске и Баварске, рецимо, пре уједињења Немачке била је већа него разлика између Срба у Македонији и Старој Србији и Словенаца из Марибора.
Уједињење српских земаља дешава се током балканских ратова. Данашња историографија сматра битку на Куманову, прву велику битку балканских ратова као прекретницу, као кључни догађај на Балкану пре светских ратова. Ова битка је показала да Турско царство није више снажно као пре и да је Србска војска свакако најбоља у овом делу Европе. Након Кумановске битке, Срби су побеђивали редом у Брегалничкој, Церској и Колубарској бици.
Колико год велике силе биле које су нападале Србију, Турско царство, Хагзбуршко, Немачко, колико год да су ситуације изгледале безнадежно, пред Церску битку или у зиму 1915. пред албанску голготу, већ пар година српска војска је пробила солунски фронт и ослободила сама, без помоћи савезника простор од Ђевђелије до Истре.
Одлуком великих сила, Србија одлучује да своју државност утопи у стварање заједничке државе Јужних Словена, што је био циљ српских државника током читавог деветнаестог века.
У току Другог светског рата, Срби су имали два покрета отпора немачким окупационим снагама. Равногорски покрет генералштабног пуковника Драгољуба Михајловића био је први антифашистички покрет у окупираној Европи, а осамдесет посто партизанске армије су били Срби.
Након Другог светског рата Србија упада у комунистичку диктатуру, која уз мање прекиде траје и данас.
У уџбеницима историје остаће упамћено да је српски народ први народ који је ратовао против НАТО пакта. Ми данас, можемо да гледамо на то из различитих углова, али ово је неоспорна чињеница. У првом сукобу са Северноатлантском војном алијансом, потпуно без савезника, имајући уједињен западни свет против нас, створили смо Републику Српску. Данас не самосталну државу, али државу са свим прерогативима државности.
У другом сукобу са НАТО пактом, променили смо поредак ствари у свету. 1999. година и бомбардовање С.Р. Југославије је историјски преседан. Деветнаест земаља бомбардовало је Југославију, без одлуке Савета безбедности, при том искористивши 44% својих авиона. Бачена је касетна бомба на Нишку пијацу, томахавк на Варварински мост током одржавања вашара.
Првог дана бомбардовања Југославије, целокупна руска јавност је схватила да су они следећи.
Од те 1999. године, однос снага у свету се мења. Нато пакт више није најдоминантнији војни савез. Од три највеће силе на свету коју чине Сједињене Државе, Русија и Кина, две су на нашој страни. Кина постаје највећа индустријска сила света, а Русија војна.
Данас чак и у земљама Западне алијансе јачају анти-глобалистичке струје. Ситуација која је била незамислива пре 1999. године: у Америци је победио Трамп, Британија је изгласала Брегзит.
Ми се у овом тренутку и даље суочавамо са изазовом за нашу државност. Земља нам је у полу-колонијалном, најпре економском односу према великим корпорацијама из западног света, али и у медијском смислу. Иако је листом 80% људи у Србији против НАТО пакта и уласка у Европску унију ако тај улазак подразумева одрицање од Косова, ми и даље водимо спољну политику у складу са западном колонијалном политиком према нама.
Где је решење?
У повратку под окриље Цркве, која је била гарант наше државности и гарант нашег идентитета. У повратку на Светосавље као избор за Царство Божије и у повратку на стазе кнеза Лазара и Косовски завет, који нам је путоказ, светло које се не гаси…
Свештеник Стеван Стефановић
