„ …ти си тако заволео свет, да си и Сина свога Јединородног дао, да свако ко верује у Њега не погине, него има живот вечни. Он дошавши и испунивши сав домострој спасења за нас, у ноћи у којој беше предат, управо Сам Себе предаде за живот света, узевши хлеб у своје свете и пречисте и непорочне руке, заблагодари и благослови, освети, преломи и даде, својим светим ученицима и апостолима, рекавши:

“ Примите, једите ово је Тело Моје, које се за Вас ломи на отпуштење грехова.“

А тако исто и чашу по вечери, говорећи:

“ Пијте из ње сви: ово је Крв моја Новога завета, која се за вас и за многе излива на отпуштење грехова…“

 

С једне стране прича о честом причешћивању је велика и комплексна тема и захтева озбиљну богословску анализу. С друге стране, када говоримо да је причешће, у ствари, сама суштина литургије и да бити присутан на литургији за једног хришћанина из првих векова хришћанства управо и значи причестити се, мени изгледа као плеоназам, као понављање основног момента, општег места, који је свим вернима добро познат и који се подразумева.

Међутим, чини ми се да није баш тако.

Причестити се значи постати чест (честица): део тела Христовог, односно део самог Христа. Тако, причешћивање је сједињење са Христом. Ако је латинска реч ближа савременом читаоцу од црквенословенске, можемо рећи да је причешће партиципирање у Христу.

Христос нам је открио Бога, и то Бога као Свету Тројицу. И пре Христа имамо јављање Бога као Свете Тројице, али само у назнакама, сликама и иконама. У Христу и Христом, Тројични Бог нам се открива конкретно опипљиво. Толико конкретно да можемо да заједничаримо са њим, да га узимамо и једемо.

Христос нам се открио у историји као Син Бога Оца, и тиме нам открио Тајну Свете Тројице, самим тим и Тајну заједнице, заједнице љубави. Христос нам се открива, представља као Син Оца, Бог је самим тим Отац тог Христа, свог Сина. И Дух Свети је Дух Оца.

Христос је заувек са нама у својој Цркви коју је основао, која је икона (слика) ове заједнице. Ниси отац ако немаш сина, нити си син ако немаш оца, ово су релациони, односни термини и подразумевају један другога, подразумевају заједницу. Иако сам ја старији од мог сина, ја нисам био отац док се мој син није родио. Дакле, ако је мој идентитет, суштина мог бића то да сам ја отац, да бих био отац, неопходан ми је син.  Тачније, неопходно ми је дете, иначе, чији сам отац? Тако је чињеница заједнице, сама суштина нашег бића, наш идентитет. Начин на који функционише Црква нам је откривен баш кроз заједницу Свете Тројице, Три Личности у једном Богу.

Христос се оваплотио (узео у своју Личност плот, људско тело). Један од Тројице постао је човек и остао вечно Богочовек. Сједињење са оваквим Христом, одвија се једино на литургији. Ван Христа, ван Цркве и на концу ван литургије као појаве Цркве, човек може бити добар, чак најбољи, морално, етички у сваком смислу али је ван оне спасоносне заједнице, ван заједнице која ће му дати живот вечни.

Сама чињеница да расправљамо о томе колико често би требало да се сјединимо са Христом, да ли је довољно једном годишње или по једном у сваком посту, или само онда када смо се постом од седам дана на води и молитвом “припремили“ за свето причешће је најбољи показатељ да смо се богословски, суштински, а не теоријски удаљили од нашег литургијског идентитета, самим тим и од нашег црквеног индентитета.

Замислите да данас у пракси кренемо са применом једног од правила из времена Трулског сабора, који наређује служење литургије сваки дан током светле седмице и причешћивање сваки дан, за Васкрс, Васкршњи понедељак, уторак и тако до следеће недеље. Данас би овакво правило било једном броју верника у најмању руку скандалозно, и вероватно би уследили коментари како да се причестимо ако нисмо постили? И заиста да ли би онда требало да постимо за Васкрс?

Наравно да није тако.

Да видимо шта кажу о причешћивању два највећа ауторитета у историји Цркве, писци литургија: Јован Златоусти и Василије Велики. Василије је био епископ који је познавао понаособ сваког свог верника у својој епархији, попут парохијског свештеника данас. Руководио је својом епархијом као својом малом литургијском заједницом. Служио је литургију у четвртак, у суботу и у недељу, и сви верни из његове епархије су се причешћивали на свакој од ове три литургије, дакле три пута недељно, током целе године.

Наравно редовно су се исповедали, Василије Велики је знао духовно стање сваког од њих, руководио је њима, али причешћивање на свакој литургији није било условљено постом (као што уосталом није ни данас) постили су када је пост, мрсили су онда када пост није, а причешћивали су се на свакој литургији.

Јован Златоусти пише беседу о онима који се не пречишћују на свакој литургији, и који овакав свој поступак оправдавају тиме да нису достојни. Златоусти  говори о томе да нисмо достојни да се причестимо чак ни једном годишње, ма какву припрему извршили нећемо се удостојити сједињења са Христом. Што наравно не значи да никада и не би требало да се причестимо, јер причешће је дар, највећи дар, а као и сваки поклон који добијамо он није везан за наше заслуге, већ је дар љубави оца својој деци. Сваки родитељ ово сасвим добро разуме и не ускраћује себе свом детету зато што дете није испунило неку заповест родитеља.

Ја могу педагошки да ускратим себе својој деци, ако мислим да ће их то у датом тренутку исправити, али колико реално такво стање може да траје? Љубав то не може поднети. И то чак, моја љубав, која потиче од мене смртног и ограниченог, самим тим и та моја љубав је условљена, и колико год била апсолутна зависи од мене и није ван мене, све мане које имам ја, има и моја љубав према мојој деци. С друге стране, љубав Бога Оца ничим није омеђена и не зависи ни од чега, а баш је она та која нас позива на сједињење са Христом, позива нас на вечни живот и заједничарење, а ми одбијамо због чега? Јер смо се већ сјединили једном, ове године, па да не претерамо?

С друге стране, наивно је размишљати да ће нас пост од седам дана на води припремити за свето причешће. Причешће није врх планине који освајамо, па нам је потребна припрема да бисмо се на њега попели, већ незаслужени дар, поклон Божанске љубави и његов извор није у нашем труду да га задобијемо већ у слободи Христа да нам га да, у љубави Христа који нам даје себе.

Говорио сам о заједници, и о Светој Тројици као Заједници. Заједница која се одвија на литургији није заједница духова, заједница у некој духовној реалности, где ми ето стојимо окупљени и постајемо духовно једно, остварујемо духовно, или умно, мисаоно јединство. Није тако. Заједница у Цркви је заједница живих људи, од крви и меса, са душом и телом. Да је било могуће да се само наше душе спасу, без тела, не би било потребно да Христос постаје човек, да узме у себе целокупно људско тело, и све што тело са собом носи, глад, умор и на крају смрт. Христос је постао човек, по речима Атанасија Великог да бисмо ми постали богови, да бисмо се ми сјединили са Божанским. На литургији, ова заједница се такође дешава конкретно кроз тело, али и кроз дух, на најконкретнији могући начин узимањем хране, тела и крви Христове.

Као што нам је храна коју узимамо свакодневно претпоставка живота, тако нам је и литургијски Хлеб (Христос) литургијска храна, хлеб и вино, Тело и Крв Христова, претпоставка вечног живота.

Ако знамо да не можемо живети ако не једемо, у још већој мери морамо знати да не можемо да живимо вечно, ако не једемо Тело и Крв Христову.

Када смо на литургији, а не причешћујемо се, то је директно оглушавање, односно непослушност Христовој заповести: „ако не једете Тела Сина Човечијег и не пијете крви Његове, немате живота у себи.“

Замислите то, верник сте, хришћанин, дошли сте на литургију, а нисте се причестили. Дошли сте на Тајну Вечеру, а нисте вечерали, дошли сте на свадбу Царевог Сина, а нисте узели учешћа на њој, нисте јели.  Шта вам Христос поручује? Прво вас зове на литургију, говори вам : узмите, једите ово је тело моје и затим пијте из ње сви, ово је крв моја Новога завета, ви се оглушујете о Христов позив и имате оправдања за то, нпр, причестио сам се већ прошли пут, или нисам достојан ( и нисте, нико није), или причестио сам се већ прошле године, или у прошлом посту.

Шта вам Христос на то одговара: да немате живота у себи, јер не једете тела његовог и не пијете крви Његове.

Не постоји правило у Цркви које каже да морате постити на води седам дана и исповедити се пре причешћа. Можете истраживати Свето писмо, ишчитавати апостолска правила или одлуке седам светих васељенских сабора и последњег Сабора на Криту и нећете их наћи. Ово наравно не значи да је исповест непотребна или да је пост сувишан, напротив! Исповест и пост су потребни нама, а не Богу и служе за исправљање, за боље испуњавање заповести Божије о љубави према Богу и ближњима али нас неће спасти од смрти. Од смрти ће нас спасити Христос са којим ћемо се сјединити једино у причешћу.

А  само причешће није условљено њима, није ничим, осим крштењем.

И на крају, најбаналнији пример, који стално понављам али који не дотиче оне који не желе да се причесте на свакој литургији је следећи: ја, као и сваки православни свештеник, свуда у свету, сваки пут када служим литургију причестим се. Независно од тога да ли је пост или не, колико смо спремни за служење, (а сваки пут је другачије), колико смо грешни или не и шта смо радили претходног дана, када је литургија и када служимо: причестимо се.

Одговор који добијам је најчешће: „Па Ви сте свештеник, Ви можете.“ А у ствари није тако. Дух Свети који се спушта на нас свештенике, на верни народ и на дарове, на Тело и крв Христову је исти, благодат је иста.

Црква се не заснива на нама свештеницима, нити на мојој људској сили и вери, колико год да је она јака, велика или непоколебива. Цркви је глава Христос и Црква се заснива на сили Христовој као и на чињеници заједнице

Никола Кавасила, велики литургичар, каже да када би у моменту нашег причешћа дошао Христос, он би нас све затекао као пчеле на саћу. Као што су пчеле на саћу и једу га, тако смо ми на причешћу сви на Христу и најтешње се сједињујемо са њим, једући га.

Литургија се незавршиво завршава. Завршетак литургије биће други Христов долазак који ће бити и испуњење наде која нам је дата кроз причешће. Као што цела литургија води ка причешћу, тако је причешће предукус Царства, и води ка Царству, она је и искорак ка Царству.

Све молитве које свештеник чита тајно, односно у себи, на литургији су молитве за оне које се причешћују. Литургија не подразумева да постоје они који су присутни на њој, а не причешћују су, осим ако су некрштени, зато се и непосредно после причешћа верника свештеник моли: Дај нам да се још присније причешћујемо тобом у незалазни дан Царства твога.“

 

Свештеник Стеван Стефановић

 

stevan

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име