Човек је друштвено, социјално биће. Овде би се са нама сложили савремени психолози, психијатри, социолози и антрополози. Међутим, ми још додајемо: човеку је за егзистенцију неопходан други, једна личност једнако је ниједна личност. Чак и ипостас ( ипостас = основ, начин постојања, на грчком, може се превести и као личност) коју човек задобија на рођењу од својих родитеља, биолошка ипостас, резултат је, или би бар требало да буде, љубави између две личности.
Даље, први егзистенцијални односи из којих дете црпи своје постојање, свакако су најдубље онтолошки. Дете од својих родитеља, најпре од мајке, са којом се сматра једним бићем негде до петог месеца живота, како тврде савремени педијатри и неуропсихијатри, прима основне претпоставке живота, енергије живота: прво храну, али и љубав, без које дете не расте и развија се. Личност је јединствени и непоновљиви ентитет, управо у овим односима, јер јединствен и непоновљив можеш бити само за неког, у односу са неким.
Родитељима који су изгубили дете не можемо протурити причу да је смрт природна и нормална ствар, и да је то само проток материје кроз свет. То је највећа трагедија и парадокс Личности. Док се човек као личност успиње ка вечности, кроз љубав жели да своју егзистенцију оствари слободно и вечно, његова природа га „обара” природним законима који воде у смрт.
И наши природни односи који нас чине оним што јесмо и сачињавају оно што смо назвали биолошком ипостаси, са родитељима, породицом, нацијом, који уназад сежу до наших предака и који нам у неку руку намећу генетску условљеност, коју не можемо избећи, нужни су и неслободни. Не можемо изабрати родитеље, породицу нити припадност нацији, нашу националну ипостас. Ово је прва нужност коју нам природа намеће, не можемо избећи генетску предусловљеност коју нам наши биолошки преци намећу. Овде је и љубав нужна. Родитеље, децу, браћу и сестре волимо, међутим нисмо их бирали.
Ово показује дубину појма ипостас. Ми свакодневно добијамо нашу ипостас као биолошку и националну. У Цркви, формирање наше ипостаси дешава се слободно, независно од биолошког, националног или било ког другог предодређења. Црква наравно не укида нашу биолошку или националну ипостас, већ је узводи на ниво есхатолошке. „Есхатон“ – на грч. „последњи“ односи се на последњи догађај: други Христов долазак и на стање које ће уследити после тога. Међутим, рођењем Христовим, уласком Бога у свет и историју и есхатон, самим тим и царство божје улази у свет и историју.
Везаност за било коју „истину” ван Цркве води у тријумф природе над Личношћу, односно у смрт. Нико се неће спасити од смрти само због тога јер је припадник неке нације, или зато што је наследник неке краљевске породице. Црква се зато и назива Нови Израиљ, насупрот старозаветном Израиљу, који је представљао заједницу једног народа, јеврејског са Богом. Смрт се превазилази у Цркви, нашим усновљењем, учланковањем у Тело Цркве. Евхаристијски, кроз литургију ми постајемо синови Божији по благодати. Зато је Оче наш… права евхаристијска молитва.
Човек је, као што смо видели, као личност јединствен и непоновљив кроз односе љубави према ближњима; међутим, само однос љубави према Богу нас може спасити од смрти… Ако неког волимо, наша љубав га неће спасити од смрти, нити ће нас од смрти спасити то што нас неко воли. У томе се састоји трагедија Личности. Кад неко ког волимо умре, са њим умире и део нас; ако смо за ту личност везани егзистенцијално, читав наш свет се руши, и ми више не желимо да постојимо. Тада више ништа у свету не постоји што би нас могло утешити, нити заменити вољену личност која је за нас била јединствена, незаменљива и непоновљива. У овом контексту би требало разумети чињеницу да Бог Отац посматра читав свет кроз личност Свог Сина.
Да постојање Личности не би било тако трагично, потребно је да постоји макар једна Личност чија егзистенција претходи њеној природи. Личност која постоји зато што то жели, којој егзистенција није наметнута, као што је нама. Ми се рађамо, живимо и умиремо мимо наше воље. Потребно је да постоји макар једна Личност која воли, вољена је и не умире. Ово је Личност Бога Оца. Бог постоји јер својој егзистенцији одговора са да. Он је Бог зато што то жели, а не због тог што га нека спољашна, као код античких богова, или нека унутрашња сила, па макар и то била његова природа, приморава да буде Бог, да буде вечан, и постоји, у правом смислу те речи, без претње смрти.
Овде је врло важно да истакнемо правилно православно схватање о постојању Бога као Свете Тројице. Када се западној, Августиновој теологији, супротставимо источнохришћанском теологијом кападокијских отаца, који говоре да онтолошко начело или узрок Личног Тројичног живота Бога не чини једна суштина (=природа) Божја, већ једна ипостас, то јест личност Оца, ово учење може имати конкретне последице на сваког од нас.
Када би хришћанство било само теоријска философија, онда би ово било његова централна мисао. „Откриће” кападокијских богослова је својеврсна револуција у историји философије: онтолошки узрок постојања Бога, света и човека, оно што је у основи свега је Личност, не природа, не суштина, идеја, материја, дух, већ конкретна личност која воли, вољена је и слободна.
Латини, који се ослањају на Августина, говоре да је Бог прво суштина Божја, која је једна, а тек из тога следи да Бог постоји као Тројица, а лица Свете Тројице су само односи унутар једне Божје природе или суштине.
Овакво богословље има своје корене у хеленској философији, посебно у учењу Платона, Плотина и новоплатонизма, где се говорило о онтолошкој предности Једног у односу на Мноштво. Свака деоба, свака мноштвеност, се сматрала као деградација Једног. Тако је у схоластици, као водећем западнохришћанском философском правцу, Бог, који је онтолошко начело, који је у основи свега, мора бити Једно. Даје се предност Јединствености Божјој у односу на Тројичност. У односу на лица Свете Тројице, даје се предност Једној божанској природи, односно суштини. Бог је дакле Један, за западне хришћане, јер је једна Божја природа.
За нас православне, с друге стране, онтолошко начело је Личност, а Августиново, схоластичко и богословље Томе Аквинског је за нас погрешно тумачење отачког богословља.
Какве ово последице може имати на живот сваког, појединачног, конкретног човека, сваког од нас?
Ако кажемо да Бог није један, зато што је једна суштина, већ је Један јер је Један Отац, Личност Оца, који је и узрок рађања Сина и исхођења Духа Светог, ми постојање Божје узносимо на ниво слободе. Бог је Бог, дакле зато што то хоће, јер је слободан и зато што жели тако. Зато што је то слободна воља Оца, а не зато што га на то тера нека унутрашња природа, или било која споља наметнута датост или законитост. Јер датост постојања је највећи изазов слободи.
У грчким трагедијама, и списима и еповима Хомера и Хесиода, олимпијски богови осећају своју бесмртност као терет. Они једноставно морају да буду бесмртни, не могу да умру, њима је бесмртност својство њихове природе, али им је на тај начин споља наметнута, не могу да изаберу да постану смртни.
Овај моменат из грчких митолошких прича одлично је приказан и у филму „Троја” из 2004. Године, који говори о јелинском освајању Троје: Ахил, антички херој, јуриша из битке у битку јер жели да умре, не може више да поднесе своју бесмртност, осећа је као терет, као нешто страно што мора да носи, управо због тога што је Ахилова бесмртност својство његове природе, а не личности. Ахил је бесмртан јер је његова суштина бесмртна, а не зато што је то сам одабрао слободно.
Бог је, дакле, онако како се нама открива у Цркви, слободан у апсолутном, онтолошком смислу, јер постоји зато што је то његова слободна воља, воља Оца. Тиме што јесте, Бог стално потврђује своју слободну вољу да постоји, и то као Света Тројица. Потврда Божјег постојања чини Његово Тројично постојање. Ово је веома битно.
Отац из љубави и потпуно слободно, ничим условљен, па чак ни својом природом, рађа Сина и исходи Духа Светога. Као што смо већ рекли, личност Оца је узрок и извор постојања Свете Тројице, али и света и човека – Бог постоји јер постоји Отац.
Личност Бога Оца чини једну божанску суштину да буде оно што јесте и Личност Оца чини Тројицу Једним Бићем, а не једна божанска суштина или природа. Божанска суштина не постоји ван Свете Тројице, зато што је онтолошко начело Божје Отац. Он својом љубављу чини Свету Тројицу Једним. Биће Божје се тако, поистовећује са Личношћу Оца.
Бог своју слободу у Светој Тројици изражава као заједницу у љубави између сва три Лица. Бог Отац вечно воли Сина и Духа Светог, Син вечно воли Оца и Светог Духа, и Свети Дух вечно воли прву двојицу. Човек, као икона Божја, тежи да своје постојање оствари слободно, као слободна личност, ослобођен од датости природе која га са својим законима води у смрт.
Данас, слобода се тумачи као слобода избора: када имамо два или три пута ми бирамо између њих, и то тумачимо као слободу. Међутим, не можемо да пренебрегнемо чињеницу да су нам и те могућности дате, дакле споља наметнуте. Ако имамо два или три, или сто путева испред нас и бирамо међу њима, то нас не чини слободним јер су нам сви избори споља наметнути. Човек не може да се сматра слободним, јер не може да поступи другачије осим да прихвати своје постојање.
Ово је дубинска и страшна потрага човека за Личношћу, односно за слободном егзистенцијом, слободном од природе и сваке датости и нужности. Међутим, овде се Личност изражава негативно, онако како ју је изразио Адам, као не постојању. Оваква слобода води ка ништавилу, а личност постаје оно што негира онтологију. Своју слободу на овај начин изражава ђаво, као уништавање и разградњу Бића, свог и бића света. Међутим, пошто је и ђаво створен, а не нестворен, пошто и он своје постојање дугује Богу, његову немогућност да себе и друге уништи он доживљава као пакао. Пакао је тако егзистенцијално стање, а не место.
Истинска Личност, као апсолутна онтолошка слобода, треба да је нестворена, не сме да буде спутана од сваке датости укључујући и своје постојање, којим је човек спутан. Једина личност која тако постоји је Бог, Личност Оца. Једино Бог може да дâ појму Личности позитивно одређење. Божја слобода се изражава увек позитивно, као да постојању.
Важно је напоменути да се разлог онтолошке слободе Бога не састоји само у томе што је Он по природи нестворен, а наше немогућности да остваримо своју слободу у томе што смо ми по природи створени. На тај начин никако не би било могуће превазићи онтолошки јаз међу нествореним Богом и створеним: светом и човеком. Међутим, као што смо и видели, разлог онтолошке слободе Бога је његово Личносно постојање у Светој Тројици, у чињеници заједнице.
Човек као икона нествореног Бога, своју слободу може да оствари само у Цркви, која постоји по обрасцу Тројичног постојања Бога. Човек улази у Цркву слободно, Црквена заједница је резултат слободе као последице, не суштине Божје, већ једне конкретне личности, Личности Бога Оца.
Човек у Цркви свој идентитет црпи из слободне заједнице са Богом и ближњима, и овде долазимо до огромне, антрополошке и спасоносне последице учења Цркве о Светој Тројици. У Цркви човек остварује своју егзистенцију као резултат слободног пристанка, по обрасцу Тројичног начина постојања.
У Цркви ми постајемо део „друштва” које се остварује слободно од сваке природне условљености и нужности, и које ће се остварити есхатолошки у Царству Небеском, овде, превасходно на литургији, односно светотајински, имамо икону те заједнице. Тако је црквена – еклисиолошка ипостас човека, у ствари есхатолошка.
И овиме заокружујемо читаву причу о слободи и постојању Свете Тројице и човека: када бисмо прихватили западно, Августиново учење о првенству Божје природе у односу на Личности, антрополошке последице по нас би биле фаталне: не би више било Личности Бога Оца као онтолошког начела на основу ког се и ми надамо да ћемо, пошто смо иконе Божје, живети вечно као личности са другим личностима које волимо, већ би онтолошко начело била божанска природа која нама остаје несазнатљива, са којом не можемо да имамо однос, са којом не можемо да заједничаримо нити да уђемо у однос љубави онако како заједничаримо са Божанским Личностима.
Свештеник Стеван Стефановић
