Христос Васкрсе
Ваистину Васкрсе
Васкрс је дан који је створио Господ, испуњење онога што је био Божији план о човеку, свету и творевини још пре него што су створени први људи. Васкрс је циљ због кога је Бог створио свет и човека. Овај празник је тријумф живота над смрћу и није индивидуална, појединачна ствар која се односи само на Христа, већ је Христос само први од нас који васкрсава. Онако како је Христос васкрсао тако ће и свако од нас у Онај Дан, Незалазни дан, Другог Христовог доласка васкрснути из мртвих и живети вечно.
Васкрсење Христово је предукус будућег васкрсења читаве творевине. Христос је прворођени из мртвих, општим васкрсењем свих нас, смрт ће бити коначно укинута,
Прича о Васкрсу је прича о тријумфу над смрти. Тако да до васкрсења долазимо преко страдања и коначно, преко смрти.
У западним мас медијима где се све рационализује и где, како смо већ говорили царује индивидуализам, потенцирање на томе да је свако себи потпуно довољан довело је дотле да је смрт маргинализована, склоњена у страну и не посматра се као проблем.
Чак и на сахранама у Америци, покојника нема, он је склоњен, познаници се окупљају на бдењу, а тело покојника је у некој хладњачи или већ кремирано и припремљено за укоп. Дакле ако на свет гледамо рационално, ако сваки наш проблем рационализујемо, онда долазимо до тачке где се и на смрт гледа рационално, као на природну ствар.
А да ли је баш тако?
Када проблем смрти избацимо из поља интересовања Цркве, онда се Црква бави каo код римокатолика етичким проблемима, а хришћани се бавe испуњавањем моралних норми и заповести и кроз испуњавање заповести ми се спасавамо, односно постајемо бољи људи и добри хришћани. Код протестаната, Црква се бави хуманитарним радом, скупљањем социјалне помоћи, покушава да нахрани гладне. Међутим онда се појаве државне институције које се тиме баве, и чине ово боље од Цркве, а болесних има и даље, као и сиромашних и гладних. А смрти, има ли је и даље? И да ли је ово у ствари основна делатност Цркве, да ли би требало да се Црква тиме бави?
Да бисмо могли да се истински радујемо васкрсењу, онда би требало да разумемо зашто апостол Павле назива смрт „последњим непријатељем“. Ако уместо логички, другом бићу приђемо са љубављу, онда за нас смрт представља највећег и последњег непријатеља, јер онда смрт наше вољено биће угрожава непостојањем.
Ако уместо љубављу, на свет гледамо логички, онда за нас свет постаје механизам, машина која нам служи, ми је користимо за задовољавање наших потреба. И управо је овакав однос западног света према природи и довео до оваквог стања, када је природа угрожена, створен је еколошки проблем који више никако не можемо превазићи.
Данас, када Васкрс прослављамо у оквиру полицијског часа, далеко од храмова, видимо да богословље, односно теологија, није философска спекулација, већ делатна, практична ствар, која би требало да реши наше конкретне егзистенцијалне и онтолошке проблеме.
Ако прихватимо смрт као проблем, са којим морамо да се боримо, онда и схватамо онтолошку снагу празника Васкрсења. Ако прихватимо да је душа бесмртна сама по себи и да може да превазиђе смрт својим силама, односно да смрт њу не дотиче, већ да душа (која је и наше сопство, сама суштина нашег бића) наставља да постоји након смрти,онда наше биће не бива угрожено од смрти, смрт је само путовање. Онда нам и Христос не треба, нити нам је потребно да он дође, страда онолико и на крају умре, јер ми ћемо бити добри, чинићемо много добрих дела и сами ћемо својим силама заслужити рај. Овакво становиште и ако није библијско, нити светоотачко је присутно код многих верника, чак и међу многим римокатоличким и протестантским конфесијама. У ствари ово је бацање прашине у очи и још једно сакривање проблема.
Код римокатолика је највећи акценат стављен на Велики петак, на страдање и крст. У њиховим олтарима налазе се велика распећа и велики крстови, у иконографији, филмовима и холивудском концепту хришћанства најважнији догађај након Божића је Велики петак, Васкрс је нешто од секундарног значења.
Зашто је то тако?
Управо због одбијања да прихватимо смрт као „последњег непријатеља“. Циљ Христове мисије је за велики број римокатоличких богослова у његовом откупу, наиме Христос наводно долази јер због мноштва наших грехова он мора да положи свој живот у откуп за наше животе. У таквом систему вредности, са таквом етиком, све се мери на кило и број грехова и благодат и мера откупљења и опроштаја. Последица овакве етике је могућност да се грехови откупе новцем или да велики број добрих дела, нпр милостиње, може да поништи велики број грехова. Још страшније од оваквих баналних и теолошки неоснованих последица су оне које нарушавају догматику, односно саму срж хришћанског учења, а то су погрешна учења, код римокатолика о чистилишту, а код православних о митарствима.
Чистилиште је, наводно место, где душе бораве, пре него што уђу у рај, ако су грешне, да би се очистиле од греха учињених на земљи. Овде видимо да се греху придаје онтолошки значај, да је грех нешто чије постојање не укида ни смрт, и постоји чак и у оностраној разини. Систем награде и казне, правни приступ, овде надилази онтологију. Ово није изворно хришћанско учење, грех није нешто што има суштину у себи, већ нечињење нечега, послужимо се пластичним примерима, као што је слепило недостатак вида или мрак недостатак светла, хладноћа недостатак топлоте, тако је и грех промашај, скретање, а не суштина.
Као последица оваквог учења римокатоличке Цркве, код православних се, опет погрешно, развија учење о митарствима, кроз које душа (опет, тела нигде нема а човекова суштина се своди само на дух, што обесмишљава и Христа, који је постао човек са телом и његово васкрсење са телом) као кроз царине, пролази након смрти док долази до раја, где јој анђели уз пут износе добра дела, а нечисти духови зла, и онда се све мери на кантару. Опет, теоријски гледано сасвим добар човек без греха, може проћи ова искушења и ући у вечност без Христа.
Бавећи се митологијом, измишљајући религије и философске системе, човек је покушао или да превазиђе смрт сам својим силама или да смрт рационализује, уклопи у логичне оквире и помери са стране.
Данашњи савремени човек, данас уз помоћ природних наука и биологије, медицине али и уз помоћ техничког напредовања, покушава да превазиђе проблем смрти. Ово није нова ствар и проблем нашег доба. Још је први човек Адам, покушао да превазиђе смрт, односно да уз помоћ плода са „дрвета познања добра и зла“ себе учини бесмртним, магијски уз помоћ саме природе, која је такође створена и смртна, да себе учини циљем творевине и наравно није успео. Ранио је целу природу и смрт је, од потенцијалне опасности, потенцијалне претње учинио непремостивом препреком.
Међутим, Васкрс је дан који је створио Господ. Његов план није био да нас створи и да ми нестанемо. Јер наш проблем није у нагомиланим гресима и да наше биће учинимо добрим бићем. Ако нестане смрти, нестаће и греха, јер сви наши грехови, преједање, блуд, убиства, крађе, проистичу из наше смртности, и страха, који се некад манифестује као страх од смрти, некад као неки други страх, али је свакако последица смртности.
Ако смрт не рационализујемо, већ га посматрамо кроз љубав, када наше вољено биће нестане, онда смрт угрожава саму нашу Личност, прети нам небићем, нестајањем. Једино Нестворени Бог, који постоји одувек, и који ће постојати увек може нама дати живот, душа јесте вечна, али је вечна по дару Божијем, а не зато што има у себи силу која може сама без Бога победити смрт. Зато Бог постаје човек, узима у себе, у своју Личност целог човека, и душу и тело. Преко човековог тела, Бог узима у себе и читав свет, јер је човек једно са светом, и васкрсењем, спасава га од смрти.
Господ страшно страда за Велики петак, тучен је, пљуван и понижаван, мучен и бичеван. Поставши човек, Господ је желео да прође кроз сва страдања кроз која ми пролазимо, а земаљски живот сваког од нас, проткан је страдањем. Врхунац овог страдања је смрт, страшна претња небићем, ништавилом, нестанком. Бог пролази и кроз искушење смрти, на крају пута чека га последњи непријатељ.
Као што смо већ говорили, основ нашег бића је љубав, и извор нашег постојања је љубав и чињеница заједнице, заједничарења са слободним бићем. Бог Отац, васкрсава, подиже из мртвих свог Сина, Духом Светим и смрт бива побеђена.
Да ово не би био усамљени догађај, Христос ће сваког од нас у Последњи дан, дан Другог Христовог доласка подићи из мртвих. Христос је прворођени из мртвих, први од нас који устаје из гроба.
Сада, када нас бомбардују рационализмом, пробајмо да свако за себе да
одговор: да ли верујемо да је Исус Христос, стварно умро за Велики петак, и стварно Васкрсао, устао из мртвих у недељу рано ујутру?
Не бојте се, јер ја сам победио смрт.
Христос Васкрсе
Ваистину Васкрсе
Свештеник Стеван Стефановић
