И дозвавши народ са својим ученицима рече им: „Ко хоће са мном да пође, нека се одрекне себе, узме крст свој и крене за мном. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој због мене и јеванђеља, спасиће га. Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет а душу своју изгуби? Или какав ће откуп човек дати за душу своју?
Јер ко се одрекне мене и мојих речи у роду овом прељуботворном и грешном, и Син Човечији ће се одрећи њега када дође у слави Оца свога са светим анђелима…“ (Мк 8., 34-39)
Налазимо се у трећој недељи великог, васкршњег поста, у крстопоклоној недељи. Да смо могли да служимо вечерње службе, у суботу би изнели крст и поставили га у средини храма на средишној икони да га верни народ целива и да му се поклони.
Поред крстопоклоне недеље и великог поста, у коме се налазимо, вољом наше свете Цркве, налазимо се и у, по Божијем допуштењу, епицентру епидемије вируса Ковид 19, такозване Короне.
Што се нашег богословља тиче, ту је све јасно, православна теологија ово назива: искушењем. По самим Христовим речима, није могуће да не буде искушења, и током Црквене историје, било је многих напада на Цркву, болести, епидемија, зараза и гоњења Цркве која су мењала устаљени Црквени поредак и Црквену праксу. За сада је број људи на литургији ограничен, али још увек смемо да служимо литургију. Ово је за нас веома важно. Литургија и причешће је за нас насушна потреба, сједињење са Богом и залог вечног живота. Икона будућег Царства Божијег из кога ми црпимо своје сопство, свој идентитет. Стари канони наше Цркве чак предвиђају рашчињење, односно одузимање свештеничког чина за оног свештеника који не би служио три недељне литургије узастопно. У Немачкој и Румунији је забрањено служење литургије. Овакве забране се очекују и у још неким земљама.
Период изолација, карантина, полицијског часа и ванредног стања које је увела држава нас као Цркву ставља у положај у коме смо били много пута у периоду пре цара Константина, када су Црква и држава биле супротстављене. Наиме, ми имамо две могућности, да послушамо одлуке државе или да се супротставимо држави. Сукоб Цркве и државе се одвија у различитим сферама, ми водимо различите битке. Управо због тог, наш Црквени живот морамо прилагодити државним законима и ванредном стању. Јер је између осталог и задатак Цркве брига о животима људи. Јер је и сам живот Божији дар.
По речима самог Христа, које изговара пред Понтијем Пилатом, да његово Царство није од овог света, јер да јесте, Христа би Његови војници бранили од Римљана и Јудеја. Исте вечери, за Велики Четвртак, у ноћи када је Христос предан у руке Јудеја, нешто раније, Петар узима нож и одсеца ухо првосвештениковом слуги, Христос му говори да врати нож у корице и да Он може умолити Оца да му пошаље легион анђела.
Али Христос не чини то.
Реалност Царства Божијег је наша стварност, о овоме нам сведочи и Косовски Завет кнеза Лазара и његових витезова, у којима одлучује да је битка за Царство Божије много вреднија од било које земаљске битке. И кнез Лазар у овом животу подноси жртву, добијајући уместо привременог – живот вечни.
Зато морамо знати да се у истој ситуацији налазимо и данас, држава води своје битке, а ми своје. И једни и други се боримо против невидљивих непријатеља и једни и други се боримо за живот. Лекари и државне институције се боре за овоземаљски живот и здравље, а ми за живот вечни, живот у изобиљу. Живот који неће моћи да однесе болест и смрт.
Људи који никада у Цркву нису ушли, а потичу, по речима канцеларије светог синода, из антицрквених и антисрпских кругова, почињу да воде расправе преко медија и друштвених мрежа о томе да ли верници могу да долазе на богослужења или не. Као што се и пре појаве заразе и превентивних мера државе, међу антитеиста говорило о томе да ли би свештеници требало да свете воду по домовима верника за Васкрс или не.
Ти наши суграђани су они који ће приметити службене аутомобиле СПЦ испред патријаршије за време Сабора, али неће приметити возни парк дечака у кафићима на Обилићевом венцу, триста метара даље.
Сада ћемо јавно расправљати о томе да ли ће се људи заразити у Цркви, а нећемо разговарати о томе зашто су кафићи пуни у Новом Пазару.
Ова расправа се полако уплела и међу Црквене кругове. Неколико значајних теолога данашњице је већ писало о причешћу и корони. О томе да ли се вирус може пренети преко кашичице за причешће, крста или целивајућих икона.
Све што је Бог створио и постоји у овом свету, Бог је створио да буде добро. Па тако и вирусе. Међутим, падом првих људи, смрт од могућности постаје реалност и човек својим падом у смрт, болест и пропадљивост уводи читаву природу, па и вирусе.
Свети синод Руске православне Цркве је донео одлуку о дезинфиковању кашичице пре причешћивања сваког верника: верници се причешћују са неколико кашичица наизменично, тако што се после причешћа сваког појединачног верника кашичица ставља у алкохолни раствор и ту држи десетак секунди, док се претходно стављена кашичица вади и њоме се причешћује следећи верник.
Чак и руски теолози нису имали истоветан став, међутим остају послушни синоду. Синод се, с друге стране, позива на текст преподобног Никодима Агиорита који даје јасна упутства свештеницима како да се понашају у време куге. Наиме, они који су већ оболели од куге причешћују се из посебних посуда, пинцетама, које се после тога дезинфикују. Такође, постојао је обичан да се болесни од куге причесте тако што се честица просфоре умочена у освећено вино, Крв Христову стави у зрно грожђа и тако да болеснику.
Постоји и зборник који је издала Српска Православна Црква двадесетих година прошлог века у коме стоје препоруке како се причешћују болесници од дифтерије и тифуса: тако што се кашичица брише пажљиво после причешћивања сваког верника, а после причешћивања болесног убацује у лонац кључале воде. Где има могућности, препоручује се причешћивање из два путира.
Међутим, све ово су поједини случајеви. У Цркви се одлуке не доносе појединачним мишљењем, па макар и то појединачно мишљење био став најугледнијег светитеља. У Цркви се одлуке доносе саборно. Док се не донесе одлука на православном сабору, која би била обавезна за све православне помесне Цркве, у пракси се оставља могућност сваком епископу да има другачији став и да своју одлуку спроводи у својој епархији.
Осим тога, можемо предвидети проблем који ће настати у будућности. Ако уместо односа поверења и односа љубави према Богу као Личности, кога познајемо кроз чињеницу заједнице, Богу и причешћу приђемо рационално, онда се поставља питање хоћемо ли се и у свету после короне заразити причешћивањем, зашто тада не бисмо дезинфиковали кашичице?
На свакој литургији, свештеници причешћују вернике из исте чаше, која се зове путир и исте кашичице, ми не можемо рећи ко је од верника заражен од које болести, нити то можемо знати. Причешће вршимо тако што свако од верника узме Тело и Крв Христову и ми након тога враћамо кашичицу у путир. После литургије, свештеник употреби причешће, односно попије и поједе све што је остало од светих, часних дарова у путиру. Да причешће може да пренесе заразу, сви свештеници би били увек болесни од заразних болести.
Никада се није десило да се неки свештеник разболи преко причешћа.
Овај мој став, и наравно, не сме да буде обавезан ни за кога, нити сме да доводи до подела. Нити је хришћански да осуђујемо оне чија вера није тако јака. Моја је вера да се ја не могу разболети љубећи руку свештенику и епископу, целивајући крст или икону, као ни преко путира или кашичице. С друге стране не могу ни да критикујем оног чија је вера слабија и ко се плаши да може бити заражен. Бивајући Тело и Крв Христова, хлеб и вино остају при том и даље хлеб и вино. Освећујући се Божанским енергијама они остају и тварно. Као што је и сам Христос, будући Бог био и човек, носећи у себи све што имамо и ми, читав микробиолошки свет, вирусе и бактерије. Вируси њега нису могли да убију, али нас могу.
Зато што постајући део Тела Христовог у Цркви, на литургији, ми постајемо део есхатолошког Тела Христовог, међутим, детерминисани временом и простором, тиме што и даље живимо у свету, имамо тела која још увек нису васкрсла, ми смо подложни болестима. Ако ја као свештеник одем код некога који је заражен од короне, наравно да ћу се и ја заразити. То што сам свештеник, или верујући хришћанин не чини ме отпорним на вирус, као што ме не чини ни отпорним на смрт.
С друге стране, чини ме отпорним на страх од болести и страх од смрти, који је природан, али смо ми позвани да превазиђемо своју природу. Реченица “не бој се“ је реченица која се највише пута понавља у Светом Писму, чак 365 пута, за сваки дан у години.
Ово није случајно, Господ нам кроз Свето Писмо говори не плашите се.
Ако смо пажљиво слушали недељно јеванђеље, чули смо шта нам Господ понавља и поручује: да се не стидимо Њега, да се не одрекнемо Њега. Да свако ко хоће да сачува свој живот да ће га изгубити, а ко изгуби живот Христа ради, добиће живот вечни.
Чекајући одлуке надлежних епископа, државе и синода, остаје нам да учествујемо на литургијама, поштујући одлуке државних власти о броју верника, и ако је могуће напољу, у портама, и да појачамо молитве у својим домовима…
Не бој се, само веруј. (Лк 8, 50)
Свештеник Стеван Стевановић
