А бејаше на целој земљи један језик и једнаке речи.
А кад отидоше од Истока, нађоше равницу у земљи Сенарској и населише се онде.
Па рекоше међу собом: хајде да сазидамо град и кулу којој ће врх бити до неба, да стекнемо себи име, да се не бисмо расејали по земљи.
А Господ сиђе и виде град и кулу, што зидаху синови човечији.
И рече Господ: гле народ један и један језик међу свима, те почеше радити и неће им сметати ништа да не ураде шта су наумили.
Хајде да сиђемо, и да им пометемо језик, да не разумеју један другога кад говоре.
Тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града.
Зато се прозва Вавилон (=Пометен) јер онде Господ помете језик целе земље и оданде их расу Господ по свој земљи.
Књига постања 11., 1-9.
Данас, када прослављамо свету браћу Кирила и Методија, прослављамо и сам догађај покрштавања Словена али и дане наше писмености.
Као што из житија светих знамо, Кирило и Методије били су браћа словенског порекла, живели су у околини Солуна у деветом веку. Ширили су писменост и хришћанство међу српским и словенским народима.
Најпре је негде око 860. године Кирило био део византијске мисије, део посланства које је боравило међу Хазарима, затим је заједно са својим братом био послат у Моравску, кнезу Растиславу. У ствари, 862. године кнез Растислав је затражио од византијског цара Михајла и патријарха Фотија свештенике који ће проповедати хришћанство на словенском језику. Кнез Растислав је заправо тражио начин да се сачува од политичког утицаја франачких свештеника и покушао да се снажније веже за Византију.
Како нам најновија археолошка истраживања казују, Срби примају хришћанство бар стотину, а можда и читавих сто педесет година пре мисије свете браће. Пронађено је пар десетина српских Цркава у Босни које су датоване на другу половину осмог века. Међутим, оно што свете Кирила и Методија чини равноапостолним је чињеница да су стандардизовали словенски језик, саставили писмо, глагољицу, и превели на словенски језик богослужбене књиге, пре свих литургијске текстове, али и Псалтир и Нови Завет. Језик који су света браћа користила био је језик Срба из околине Солуна.
Тако наш језик, језик Срба из деветог века, постаје богослужбени језик, језик на коме се служила литургија. До тада, литургија се служила само на три језика, грчком, хебрејском и латинском.
Колико је ово била озбиљна ствар, говори и чињеница да су оба брата морала на рапорт код римског епископа, свети Mетодије је чак провео две и по године у затвору, а српска, односно словенска литургија је забрањена. Тек 880. године папа Јован VIII булом Industriae Tuae дозвољава словенску литургију, као и патријарх Фотије 882.
Од деветог до дванаестог века и Светог Саве, српска литургија представља особеност наше Цркве, и један од темеља за успостављања независне српске Цркве, а касније и Пећке патријаршије, што нам намеће питање:
Има ли места нацијама у Цркви?
Апостол Павле у Светом писму Новог завета каже да у Христу, у Цркви, у Царству Божијем, неће више бити ни мушког ни женског, ни роба ни слободног, ни Јелина (Грка), ни Јевреја. На основу ове реченице, можемо закључити да у Царству Божијем неће постојати нације, међутим, да ли је баш тако?
Да ли ћемо онда у Царству Божијем бити сви исти на тај начин што ће полност нестати, а ми бити једнаки по полу и националној припадности?
Ако пажљивије анализирамо контекст у коме апостол говори ово, видећемо да он говори против подела, и да ствари које овде , у овом свету, чине основу нашег Бића и дају нам идентитет у Царству Божијем неће бити пресудне, већ ће наше Биће постојати вечно, живети вечно јер је у заједници са Христом, који је победио смрт, јер ће свој идентитет, своје вечно Биће, црпети из бесмртног, вечног Бога.
Као што знамо, Црква је само настањена у свету, и није историјска заједница, већ свој идентитет црпи из Царства Божијег, из будуће заједнице. Црква је „Царство Оца мога“ о коме говори Христос. Тако и службе које имамо у Цркви, (епископ, свештеник, верни народ) нису променљиве историјске категорије, већ иконе Будућег Царства.
Из овог контекста, можемо видети да и полност на неки начин ипак и опстаје у Царству Божијем. Свети Максим Исповедник, један од најважнијих теолога у историји Цркве, каже да кад епископ служи, он је икона не само Христа, већ је икона и Бога Оца. Зато свештенике и зовемо оче, јер када и свештеник служи, у име епископа, он је икона Бога Оца.
Зато жене не могу бити свештеници, јер не могу бити очеви. Жена не може бити икона Оца, а Бог се нама открио као Отац Исуса Христа. Ми га као таквог познајемо. Ово не умањује улогу жене у Цркви, нити њено место, јер нам је, нпр. Дјева Богородица, откривена као мајка Исуса Христа, она кроз коју се Бог оваплотио. И у Царству Божијем, дакле у вечности, она је Богородица, жена, Дјева која је родила Бога. Нико од људи се кроз читаву историју Цркве, од постанка света до данас, није уздигао толико колико се уздигла једна жена, Дјева Богородица, у чију се утробу сместио несместиви, онај који постоји одувек, онај који је творац васељене.
Хиљаде и хиљаде светитеља, оба пола, имамо као примере конкретних мушкараца и конкретних жена, (свете мироноснице, жене које су пратиле Христа и којима се Господ први јавио, свете мученице, Света Петка, мајке светитељке) за које нам је веома важно да истакнемо њихов пол, на икони, у Цркви, на њиховом месту које заузимају у Цркви и самим тим у Царству Божијем.
Ово је веома важно у светлу наратива који нам се намећу последњих година у којима се полност релативизује, а и уводе се нови полови. Ова реторика одлази толико далеко да је у неким земљама могуће да родитељи одбију да се изјасне којег је пола њихово дете, или да се изјасне за неки од понуђених полова, понегде их има чак и девет.
А да ли је заиста тако, да ли на свету стварно има девет полова, или нас је Бог једноставно створио као мушкарце и жене, у два пола, још пре пада? На концу, јер је воља Божја била да људи постоје у два пола. Као што ја не могу бити мајка, тако ни моја кћер не може бити отац. То је улога сваког од нас и уједно и Божији дар свакоме од нас.
Као што се негира полност, негира се и нација и полако тонемо у непостојање слободне личности, као иконе Божије у нама, на прагу смо потпуне униформације и негирања човекове слободе као саме сржи нашег бића.
У цитату који сам ставио у пролог овог текста, говори се о грађењу Вавилонске куле. У постпотопском свету, потомци праоца Ноја, насељевају плодну долину и почињу да граде кулу, а Господ Бог као Света Тројица (Говори о себи у множини: „Хајде да сиђемо..“) је онај који разграђује, растура и расејава један јединствен и сложан народ по свој земљи.
Међутим да ли је баш тако?
Који је повод и циљ грађења Вавилонске куле, каква је како би ми данас рекли њихова глобална логика коју имају? Они граде кулу да би стекли име на небу. Суштина њиховог „преступа“, њиховог „греха“ је иста као и суштина Адамовог греха, или греха самог нечастивог. Они покушавају да себе поставе на место Бога, да себе претворе у богове уз помоћ природе, технологије, науке, градећи кулу којом пркосе Богу.
На исти начин је и Адам уз помоћ творевине, коју је символисало „дрво познања добра и зла“ покушао да себе учини бесмртним, покушао је да постане Бог без заједнице са јединим бесмртним Богом, извором живота.
Потпуно исто су учинили и „Вавилонци“ градећи кулу, с тим што овде уместо „дрвета познања добра и зла“ имамо рукотворину која тежи да достигне небо и обезбеди себи име на небу.
Данас, империјални наратив је такав да велике корпорације, банке и велике компаније, којима влада неколико породица, покушавају да читав свет уједине, униформишу, тако да више нема нација, полност релативизујемо, видимо издалека и још увек слабашне покушаје да се наметне једна јединствена светска религија, за којом ће уследити и једна светска влада и један владар.
Сви знамо како Свето писмо Новог завета назива тог светског владара.
Живимо у Орвеловском свету, великим корпорацијама и банкама не треба слободан човек, не треба им демократија, не треба им мислећи човек, треба им потрошач.
Основ, ипостас, оваквог уједињења света није духовни, нити онтолошки, онакав какав нам нуди Христос, спасавајући нас од смрти, нудећи нам вечно Биће, већ империјалан, вавилонски.
Како то у пракси видимо? Током пандемије вируса корона, мале радње су морале да буду затваране, а велики маркети су радили, и ако није било ни једног јединог логичног објашњења зашто је то тако. Када је бивши председник Сједињених америчких држава Доналд Трамп покушао да говори, након неколико минута пренос његовог говора је прекинут, а касније су му суспендовани налози на друштвеним мрежама.
Како је то могуће? Зар Трамп није био у том тренутку најмоћнији човек на планети, прредседник најмоћније државе на свету? Очигледно да није. Телевизије које су га искључиле, као и власници друштвених мрежа, су очигледно под контролом великих компанија које су моћније од председника Америке.
Избор Бајдена, човека који је стар и болестан и који је на врхунцу својих интелектуалних способности био пре више од две деценије, показује да ни сада председник Америке не влада Америком. А да је власницима великих корпорација све једно да ли је најмоћнија земља на свету Кина или Америка, док год су на позицијама глобализма и док следе идеју: читав свет, једно тржиште, слободно циркулисање капитала, робе, услуга, не требају нам независне, слободне државе, не требају нам слободни народи, потребно нам је само слободно тржиште. Сваки човек је потрошач, сваки човек је купац.
Прихватајући овај потрошачки образац, ми постајемо све сиромашнији и сиромашнији, бомбардовани информацијама да морамо имати ствари које нам не требају. Ово је толико озбиљан проблем, да данас можемо слободно рећи да се човек одређује кроз количину ствари које има. Децу нам васпитавају да је вреднији онај човек који има више новца, некретнина, аутомобила. Метеријалне ствари које можемо купити нас одређују и дефинишу.
Шта је за хришћанске светитеље и за већ поменутог Светог Максима Исповедника личност? Каква је личност која стоји насупрот оваквом вавилонском тумачењу појма човека? Личност је за свете оце, јединствени и непоновљиви начин постојања сваког од нас. Како смо то ми јединствени и непоновљиви? Само кроз љубав. Ја сам за моју децу, њихов вољени отац и у тој улози сам незаменљив, они не би прихватили другог уместо мене. Зато и Бог постоји као заједница три Личности, а не као онтолошки самац, већ као вечна заједница три Личности у љубави. Зато сам и на почетку рекао да ми Бога познајемо као Оца Исуса Христа, Бог нам се открио кроз релацију, кроз однос, и то кроз љубавни однос Оца и Сина. За велике компаније ја сам потрошач, купац и није битно ко сам.
Љубав чини једно биће јединственим и непоновљивим. Када кућни љубимац кога волимо угине, да ли бисмо прихватили другог истог таквог? Или, да ли бисмо пристали да узмемо клонираног љубимца? Па наравно да не бисмо. Нико то не би прихватио. Наша љубав чини чак и животиње које волимо јединственим и непоновљивим бићима, које је немогуће заменити.
У светлу моденог вавилонског ропства, у светлу грађења нове Вавилонске куле и империјалистичког, вавилонског униформисања света, сетимо се мисије свете браће, који су се супротставили тадашњим светским моћницима створивши народни богослужбени језик, створивши националну особеност Срба и Словена, толико снажну да ће она опстати и у Царству Божијем.
Христос Васкрсе.
Свештеник Стеван Стефановић
