Човек пак неки беше богат и облачаше се у скерлет и свилу и живљаше сваки дан господски и весељаше се. А беше један сиромах по имену Лазар, који лежаше пред његовим вратима гнојав. И жељаше да се насити мрвама које падаху с трпезе богатога; Још и пси долажаху и лизаху гној његов.
А кад умре сиромах, анђели га однеше у наручје Авраамово. А умре и богати и покопаше га.
И у паклу кад беше у мукама, подиже своје очи и виде издалека Авраама и Лазара у наручју његову. И повикавши рече: оче Аврааме, смилуј се на ме и пошаљи ми Лазара нека умочи у воду врх од прста свога и да ми расхлади језик, јер се мучим
у овом пламену.
А Авраам рече: синко, опомени се да си примио добра своја у животу своме, а Лазар опет зла; и сад се он теши, а ти се мучиш. И преко свега тога постављена је међу вама и нама велика пропаст, да они који би хтели одовуд ка вама прећи не могу, нити они отуда ка нама да прелазе.
Тада рече: молим те дакле, оче, да га пошаљеш кући оца мојега, јер имам пет браће; нека им посведочи, да не би и они дошли на ово место мучења.
Рече му Авраам: они имају Мојсија и пророке, нека њих слушају. А он рече: не, оче Аврааме, него ако им дође ко из мртвих, покајаће се. А Авраам му рече му:
ако не слушају Мојсија и пророке, да и ко из мртвих устане, неће веровати… Јеванђеље по Луки, 16,19-30
Седео сам са породицом у тржном центру и јели смо непримерено скуп оброк. У току јела пришао нам је дечак просјак, тражећи новац, био је нешто млађи од мог сина, а нешто старији од моје кћери. Након што сам му пружио згужвану новчаницу, моја деца су се окренула ка мени и упитно ме гледала, трепћући крупним окицама, тражећи објашњење.
Будући да сам, још увек, за моју децу апсолутни ауторитет, они и даље од мене очекују да им разрешим недоумице о свету који их окружује, посебно, сада, када се као школарци, сусрећу са различитом децом, различитих судбина, изгледа, интелекта, материјалног статуса, речника…
Моја деца очекују од мене да им објасним, откуд зло у свету, откуд сиромаштво, страдање, болести, и на концу, откуд овај сиромашни дечак ту, и зашто је он сиромашан, зашто он нема, а ми имамо.
Пошто су мали, задовољили су их универзални одговори, њихов деда, а мој отац је радио по два посла, понекад и по три, док је тата студирао, да би тата могао да заврши факултет и при том зарадио је и потрошио много новца улажући у мене – њиховог тату.
Ја, тата, одговорио је на то, тако што сам вредно учио и радио и завршио многе школе.
Тако, сви живимо у свету, где свакодневни трошкови премашују наша реална примања, и где, хтели или не хтели, велика већина нас, своди своју егзистенцију, самим тим и свој идентитет, на то да мора да ради и заради, јер до 20. у месецу, морамо платити: интернет, кабловску, мобилне телефоне и рату кредита. Овако живимо и ми свештеници, с тим што и велика већина нас, сама себи плаћа доприносе: пензионо, социјално и здравствено осигурање, јер немамо плату ни од Цркве, ни од државе, и такви, опет живимо боље од већине наших парохијана.
Сведоци смо да огроман проценат људи живи буквално од данас до сутра, док
такозвана средња класа, оно што заради у једној половини године, потроши за огрев, дрва& угаљ, и од скоро за пелет, а оно што заради у другој половини године потроши за летовање.
Како смо у ствари дошли довде?
Како је могуће да присуствујемо толикој деградацији друштва да смо сведени на,онакав живот какав су имали робови у античком друштву, можда чак и лошији, јер су робовласници осим хране, робовима обезбеђивали и кров над главом и лекаре у случају болести, што ми данас, морамо обезбедити сами за себе, али и за своје породице.
Прихвативши западни, протестантски менталитет, ми смо од Личности, претворени у потрошаче. И једино као потрошачи занимамо „Нови светски поредак“ односно велике наднационалне мултикомпаније, чији је циљ да ми купујемо ствари.
Непотребне ствари.
Ствари које ћемо само да гомиламо.
Данас, Срби одлазе у срце тог протестантског света, не схватајући да је реторика Европске уније, данас, једнака реторици Хитлерове Немачке из тридесетих година прошлог века. Срце протестантске западне Европе је Карло Велики, Наполеон, односно Уједињена Европа, али у форми Трећег рајха. Тако што ће они народи за које они сматрају да су инфериорнији бити колонизовани и претворени у јефтину радну снагу.
Одлазећи тамо, наши сународници сматрају да ће им нешто већа зарада омогућити бољи жиивот и решити све проблеме. Купиће нове аутомобиле са којима неће бити проблема на техничком прегледу, и имаће новца за рачуне, за веће рачуне, можда ће као генерације њихових рођака и дедова, направити велике куће у својим селима, решиће неке старе проблеме, али ће изаћи нови проблеми.
И даље живимо у свету колонија, и у процесу колонизације. Чак је и Немачка данас колонизована у извесном смислу, од стране англосаксонског света, док је Балкан колонизован од стране германског света.
Колонизација се не одвија увек силом и војно, подсетимо се да је сваки освајач, долазећи у Србију, најпре укидао ћирилицу, данас нас колонизују на пољима културе, уметности и медија. Ми смо већ прешли пут, од косовског „мита“ до мита Европске уније, од државе коју је створила Српска Црква до данашње Србије.
Данас, империјални наратив је такав да велике корпорације, банке и велике компаније, којима влада неколико породица, покушавају да читав свет уједине, униформишу, тако да више нема нација, полност релативизујемо, видимо издалека и још увек слабашне покушаје да се наметне једна јединствена светска религија, за којом ће уследити и једна светска влада и један владар.
Сви знамо како Свето писмо Новог завета назива тог светског владара.
Живимо у орвеловском свету, великим корпорацијама и банкама не треба слободан
човек, не треба им демократија, не треба им мислећи човек, треба им потрошач. Основ, ипостас, оваквог уједињења света није духовни, нити онтолошки, онакав какав нам нуди Христос, спасавајући нас од смрти, нудећи нам вечно Биће, већ империјалан.
Како то у пракси видимо? Током пандемије ковида, мале радње су морале да буду затваране, а велики маркети су радили, и ако није било ни једног јединог логичног објашњења зашто је то тако. Када је бивши председник UnitedStates, Доналд Трамп покушао да говори, након неколико минута пренос његовог говора је прекинут, а касније су му суспендовани налози на друштвеним мрежама.
Како је то могуће? Зар Трамп није био у том тренутку најмоћнији човек на планети, прредседник најмоћније државе на свету? Очигледно да није. Телевизије које су га искључиле, као и власници друштвених мрежа, су очигледно под контролом великих компанија које су моћније од председника Америке.
Избор Бајдена, човека који је стар и болестан и који је на врхунцу својих интелектуалних способности био пре више од две деценије, показује да ни сада
председник Америке не влада Америком. Као и да је власницима великих корпорација све једно да ли је најмоћнија земља на свету Кина или Америка, док год су на позицијама глобализма и док следе идеју: читав свет, једно тржиште, слободно циркулисање капитала, робе, услуга, не требају нам независне, слободне државе, не требају нам слободни народи, потребно нам је само слободно тржиште. Сваки човек је потрошач, сваки човек је купац.
Прихватајући овај потрошачки образац, ми постајемо све сиромашнији и сиромашнији, бомбардовани информацијама да морамо имати ствари које нам не требају.
Ово је толико озбиљан проблем, да данас можемо слободно рећи да се човек одређује кроз количину ствари које има. Децу нам васпитавају да је вреднији онај човек који има виш новца, некретнина, аутомобила. Метеријалне ствари које можемо купити нас одређују и дефинишу.
Све оно што нам се данас чини као наше, као оно што имамо и са чиме заиста располажемо, да ли је заиста наше? Куће које смо наследили направили су наши оци, имање које смо наследили, наше је, али чије је све било и чије ће тек бити у будућности?
Куће које смо ми направили наше су, али остаће и нашој деци, а никада не можемо да изградимо толико да и наши унуци не морају да граде ништа. У Србији свака друга генерација гради куће.
Посебно је важно ово говорити у данашње време, у време када људе меримо по куповној моћи, односно по ономе што поседују. Сматра се да је човек са скупљим мобилним телефоном или скупљим аутомобилом вреднији од оног са јефтинијим. Сматра се да је човек способнији јер је умео да заради. Ово је болест нашег времена.
Архимед и Талес нпр. су се са гнушањем односили према практичном коришћењу свог знања и сматрали су философију и размишљање истинском вредношћу. Талес је посматрајући звезде открио да ће бити родна година, те је откупио све пресе за маслине, за прављење маслиновог уља. Када су заиста те године маслине родиле, сви становници града Милета су имали добар принос, али нису могли направити уље, те су одлазили код Талеса, па се он баснословно обогатио. Тако је показао својим савременицима да се он може бавити приземним, материјалним стварима, али да га једноставно такве ствари не интересују, да их сматра нижим. Наравно, све своје богатсво је одмах разделио сиромашнима, и наставио да се бави философијом. Архимед је с друге стране одбранио Сиракузу од Римљана, направивши веома сложен систем одбране, и јако компликоване машине и катапулте. И поред тога сматрао је да је бављењем техником и проналазаштвом губљење времена и бавио се размишљањем, теоријом.
Данас, ми трошимо ненормално много новца у тржним центрима, купујући ствари које нам уопште не требају. Друштво нам намеће систем да морамо да купујемо, да морамо да трошимо новац, јер смо тако део система, део круга који одржава у животу
велике корпорације. Видели смо да је прошле године “црни петак“ са својим снижењима „победио“ Велики петак јер су Цркве због епидемије короне биле празне, а тржни центри били пуни.
Да ли нам заиста треба нови усисивач, ако стари још увек ради, колико нам је потребно ципела, кошуља?
А како смо зарадили тај новац?
Јако, јако тешко.
Свако од нас.
При том нисмо проводили време са нашом децом и изгубили смо здравље. Како време пролази, новац ћемо све теже и теже зарађивати, наша деца ће још теже долазити до новца од нас, и тиме када купимо потпуно непотребну ствар, за гомилу згужваног папира, хартија од вредности, знајмо да смо ту непотребну ствар купили нашим временом, које смо изгубили да би тај новац зарадили.
Дакле, браћо, данас када очекујемо за нас хришћане најрадоснији празник рођења Сина Божијег, сетимо се и која је и поука овог празника: не уздајмо се у богатство, наше је једино оно што знамо, што имамо у глави и што умемо рукама да направимо, и са тиме ћемо изаћи пред Господа. Највише што можемо да оставимо деци и по чему ће нас једино и памтити је духовно наслеђе…
