Данас, живимо у времену када ће вам у случају одласка у неке манастире Српске Православне Цркве, или чак и у понеке парохијске Цркве у појединим епархијама рећи да они, и једино они, служе правилно, позваће се на каноне и рећи да је једино њихова литургија исправна, док парохијски свештеници служе по „новом“ и самим тим приближавају православну Цркву Папи и римокатолицима.

Ако се случајно преварите и затражите објашњење зашто је „новотарска“ литургија јеретичка и на који начин нас она приближава римокатолицима, добићете памфлете или мале књижице са цитатима светитеља који су говорили против јединства са римокатолицима или истоветне цитате који говоре против мењања богослужбеног поретка. Међутим, нико вам неће рећи да су ти цитати, најпре, сви извађени из контекста, друго, да су сви ти светитељи живели у последњих двеста година, треће да помињање римокатолика у негативном контексту и даље нема никакве везе са променама у литургијском поретку које врше такозвани „новотарци“.

А о чему је заправо реч?

Последњих двадесет година, једна група српских православних епископа унела је низ измена у начину служења литургије а у циљу враћања садашње литургије њеном изворном облику, онаквом какав је био у првим вековима хришћанства и у циљу обнављања литургијског живота.

Дакле, „нови“ начин служења литургије је у ствари старији, и трајао је са неким мањим или већим изменама до 18. века. У осамнаестом веку је укинута српска патријаршија, и изгубили смо школоване свештенике и Србе епископе, а већ пар векова нисмо имали своју државу, тако да литургијски живот нагло пада. С краја прошлог века, када смо коначно били на путу да поново добијемо своју државу, и коначно се ослободили и од комунистичке окупације, епископи су покушали да врате изворни начин богослужења.

Пре свега, морамо направити две дигресије: прво, да ли се уопште може мењати света литургија? Током две хиљаде година хришћанства Црква се мењала, мењао се и начин служења литургије. Највећи Црквени реформатор свих времена, човек који је у великој мери скратио и уобличио литургију, био је свети Јован, назван Златоусти, за своје време, оно што је он уводио у Цркву биле су такође „новотарије“ и биле су много драстичније и револуционарније од ових које смо ми увели у наше време. Такође оци другог васељенског сабора, уводе за тадашње време многе нове термине, и чак суштински исправљају символ вере.

Дакле, литургија живи – променљива је, односно садржи извесне елементе које можемо изменити. У почетку свештеник није служио у олтару, нити су до седмог века постојале олтарске преграде, иконостаси између свештенства и народа, а високи иконостаси код нас долазе тек у 18. веку под утицајем барокних иконостаса у Војвођанским, римокатоличким Црквама. Када би данас, потпуно склонили иконостасе, вероватно би били нападнути поново да смо под утицајем Папе, јер у новим католичким Црквама нема иконостаса. А опет, ни у неподељеној источној, нашој, православној Цркви их није било до седмог века, а у Србију управо долазе из римокатоличке средине. Да се не разумемо погрешно, ја нисам за уклањање иконостаса, само иконостас наводим као пример.

Већ смо више пута говорили о томе шта је Црква и шта је њен богослужбени идентитет. Црква извире из Царства Божијег, њен идентитет је у Царству Божијем, она је само настањена у свету у историји. Када говоримо о Цркви, ми не можемо дати дефиницију Цркве, већ само можемо говорити о нашем искуству Цркве: Црква је за нас, заједница верног народа окупљеног око личности Христа, на једном месту, Духом Светим. Међутим, овако схватана дефиниција Цркве остварује се само светотајински, односно богослужбено, пре свега кроз свету литургију, али и кроз остале свете тајне које уводе у литургију, као што су крштење, миропомазање, исповест или су њен нераскидиви део, као што је венчање или рукоположење свештеника. Овде у историји, имамо реални проблем да се сви окупимо на једном месту, јер нас простор и време, као елементи створеног света раздвајају. Већ сам раније наводио пример да мене и мог оца одваја простор, ја сам на једном месту, а он на другом, али и време, јер је постојало време кад је мој отац постојао а ја нисам, као што ће и постојати време када ће мој син постојати а ја нећу. Тако је немогуће да се овде у свету и историји сви окупимо на једном месту. Када Христос дође поново, и кад простор и време као елементи раздвајања постану оно што нас саставља, уједињује и успоставља заједницу, и тако што ће се време преобразити у вечност, а простор у Царство Божије, сви ћемо се окупити око Христа.

Када Христос дође поново, доћи ће окружен апостолима. Јер је апостол управо есхатолошка служба. (есхатон, на грч. Последњи, а односи се на последњи догађај у историји, односно на Други Христов долазак и „време“ односно стање, које ће уследити након Другог Христовог доласка). Када Христос поставља апостоле, он им говори: „сешћете на дванаест престола и судићете над дванаест племена Израиљевих…“ дакле, позива их на есхатолошку службу. Поред апостола који ће у Онај Дан показати на Христа јер су и у земаљском животу били уз Њега, око Христа ће стајати света Дјева Богородица, свети Јован Крститељ и сабор светитеља.

На литургији, имамо есхатолошку  слику, икону, те будуће заједнице из Царства Божијег. Икона Христа на литургији је епископ, свештеници су икона апостола, а верни народ је икона будућег сабора светих у Царству Божијем. Ова три елемента чине Цркву Црквом и обезбеђују њен есхатолошки идентитет, ако изменимо неку од ових ствари, Црква престаје да изображава Царство Божије, већ изображава оно што ће после Другог Христовог доласка бити ван Царства, а то је пакао.

Дакле, литургијски поредак се може мењати, али тако да се не поремети есхатолошки идентитет Цркве.

Друго, ко је тај који може изменити устаљени богослужбени поредак?

Често се, погрешно, сматра да је сабор једини који може диктирати начин служења литургије. И да сабор има некакву власт над епископима. И да је основна разлика између нас и римокатолика та што ми, уместо Папе имамо сабор као тело које је изнад епископа.

Ово наравно, није истина.

Знамо за литургију апостола Јакова, који је био епископ у Јерусалиму, или за литургије Јована Златоустог и Василија Великог који су такође били епископи. Нема литургије нпр другог васељенског сабора, или литургије Трулског сабора. Епископ је онај који служи литургију и началствује на литургији, без кога нема ни литургије, нема ни Цркве. Свети Кипријан Картагински каже, тамо где је епископ, ту је Црква. Чак и када свештеник служи сам, без епископа, он служи у име свог епископа, пре литургије узима благослов испред Христове иконе, узимајући на тај начин благослов од свог епископа. Још, епископа помиње на литургији и символично кади горње место, на коме би стојао епископ да је присутан, показујући на тај начин да физичко одсуство епископа њега чини онтолошки присутним.

Сабор, тако, нема власт над епископом и епископ је слободан да у својој епархији служи по свом нахођењу, наравно, ако својим служењем не ремети есхатолошки идентитет Цркве о коме смо говорили. Чак је у првим вековима хришћанства док је Црква била гоњена и пре реформа које су извели Василије Велики и Јован Златоусти, сваки од епископа импровизовао текст анафоре, говорећи га из главе, па су и поред тога и епископи и хришћани живели у много већем јединству и љубави него ми данас, када имамо два начина служења литургије.

О којим је разликама, заправо реч?

Неке измене које су у литургију уведене у последњих две стотине година, а данас  их називају литургија „по старом“ су исповест у току литургије, а причешћивање након литургије. Ово су страшне грешке и служећи овако свештеници таквом литургијом више не изображавају Царство Небеско. Стих, који свештеник говори пре благосиљања хлеба и вина, који постају тело и крв Христова, гласи: „сећајући се, дакле, ове спасоносне заповести и свега што се нас ради збило, Крста, Гроба, Тродневног Васкрсења, Узношења на небо, Седења са десне стране и Другог и славног доласка…“ дакле док помињемо догађаје који су се већ збили у историји, ми се на литургији сећамо и једног догађаја који се још увек није десио, сећамо се будућности.

Како је то могуће?

Управо због чињенице да је литургија догађај који је већ у Царству Божијем, ми можемо да на литургији превазиђемо време и будемо учесници васкрслог Христа након Његовог Другог и славног доласка. Исповест, или света тајна покајања је нешто што би требало да уведе у литургију, јер на литургији већ смо у Царству Божијем, а у Царству Божијем се нећемо исповедати, већ смо сједињени са Христом, нема више потребе да се кајемо.

Такође, пракса коју су имали старији свештеници да заврше литургију, а затим причесте народ је јако лоша, јер причешће као суштину литургије и њен најважнији и централни део измештају ван саме литургије, а литургију тиме умањују и чине је једнаком другим богослужењима.

Остале измене које смо увели а које су повратак изворном, отачком начину богослужења су читање неких литургијских молитава наглас, гласно, тако да их верни народ чује, затим служење са отвореним дверима и размакнутом завесом. Ове измене имају за циљ умањивање клерикализма, односно вештачке издвојености која је последњих двеста година настала између свештеника и народа, а које не сме да буде. Дух Свети који освећује свештенике и верни народ је исти, благодат је иста, дарови су исти.

И последња и најважнија измена је позив верном народу да се причешћује на свакој литургији. О овоме са већ доста писао, поновићу само да је свети Василије Велики у Кесарији Кападокијској, где је био епископ, служио литургију три пута недељно, у четвртак, суботу и недељу и да су се сви, буквално сви причешћивали на свакој литургији.

Без жеље да о нечијој вери говорим у негативном контексту, поновићу само да сви „зилотски“ расположени јеромонаси  служе литургију често, у понеким манастирима и сваки дан и при том се сами причешћују на свакој литургији, а верном народу не дозвољавају да се причести. Када се већ позивају на каноне, што је богословски апсурд, јер су канони писани за одређено време и показују начин живота Цркве у одређеној историјској епохи, у одређеном историјском тренутку. Јер, као што смо већ више пута рекли, Црква је само настањена и живи у историји, а било која историјска делатност Цркве је променљива, док је њен вечни идентитет, идентитет из Царства Божијег који смо описали, неизменљив и остаће такав у вечности.

И ако су такозвани „новотарци“ најчешће оптуживани да на њих утичу римокатолици, ја већу сличност са римокатолицима од ове, коју видимо само код оних који служе по „старом“, нисам видео, а то је потпуни клерикализам и став да су свештеници бољи или вреднији од осталих верних, јер свештеници се могу причестити увек, на свакој литургији коју служе, а верни народ не. Подсећања ради, код римокатолика се само свештеници причешћују под оба вида, и хлебом и крвљу Христовом, а народ се причешћује само комадима освећеног хлеба, хостијом.

Даље, видимо да се „зилотско“ размишљање које инсистира на погрешно названом „старом“ начину богослужења урушава само у себе. Један део јеромонаха и верних је напустило нашу Свету Цркву, када је рашчињени владика Артемије направивши низ канонских прекршаја и пошло за њим, показавши доминанти секташки менталитет. Данас су се и артемити поделили у две групе, као што се и десетак година раније, још једна група „зилота“ одвојила од Цркве, назвавши себе: „Истинити православни хришћани“, да би се опет поделила у још неколико група. Када неко отпадне од мајке Цркве, његово секташење и цепање иде у недоглед.

Верни који су збуњени, или уплашени променама у постојећој форми богослужења, не би требало да се плаше, већ да смирено и хришћански, са слободом и љубављу прихвате правила својих епископа и да одлазе у своје парохијске Цркве и да тамо прихвате важећи поредак, ма који да је од два начина богослужења у вашој Цркви доминантан. Јер, за руковођење Црквом или парохијском заједницом ћемо одговор Господу, на Страшном суду, дати ми пастири, а не верни народ.

И за крај, свакако је боље да до литургијске обнове, односно до повратка отачкој литургији дођемо постепено, развојем и јачањем литургијске свести код људи, него неким споља наметнутим одлукама и решењима, које би се јако тешко примиле међу верним народом.

Свештеник Стеван Стефановић

6 KOMENTARA

  1. oce, ikonostas u Aja Sofiji bio 25m, srebreni i to nije 7 vek ! Svestenik nije sluzio u Oltaru jer ga nije ni bilo. U pocetku. Ali vremenom se uspostavlja i redosled i uokviruje se Liturgija, itd .

    • Тако је, то је из 6. века и није 25 већ 15 метара, а с обзиром на висину Аја Софије од 55 метара, то и није висок иконостас. Још, ми данас не знамо како су изгледале иконе из периода пре иконоборачке јереси, јер нису сачуване, све иконе које имамо на иконостасима потичу из периода после иконоборства. Оно што са сигурношћу можемо да тврдимо је да тамо где је било олтатских преграда, нпр у трећем веку, нису биле више од 80 цм. Свакако о овоме можемо доста и писати и полемисати, али иконостас је био само пример, а не тема текста. Свако добро од Господа.

    • А која је прва? Литургија по „новом“ се колико ја знам служи у Шумадијској, Браничевској, Захумско-Херцеговачкој, Бачкој, Крушевачкој, Црногорско Приморској епархији и у неким Црквама у Београду.

  2. Чињеница је да се црква кроз време развила и вероватно ће се још развијати али дали се треба и може вратити назад?
    Оваквип поступцима уноси се пометња међу исконске вернике и клир, зашто мењати нешто што је до сада било добро и спасоносно. Ако је литургија одговарала св. Николају, св. Јистину и многим још увек живим духовни има зашто онда уносити пометњу.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име