Мир Божији, Христос се роди.

У Овај Дан рођен је Господ наш, Исус Христос. Овај велики догађај, представља почетак историје спасења, како читавог створеног света, читаве твари и творевине, тако и сваког од нас понаособ. Овај догађај је толико велики и значајан, да чак и време бројимо од тог догађаја. За нас хришћане али и за атеисте, данас траје 2020. година од рођења Сина Божјег. Божић дели историју на стару и нову еру.

Празник рођења Христовог, Божић, прослављамо као и све празнике у нашој светој Цркви, литургијски, богослужбено, односно на евхаристији.

С обзиром да је литургија икона будућег Царства Божијег, онога што ће се десити у будућности, тако ми све догађаје који су се десили у историји, а везани су за Христов живот на земљи или живот неког светитеља, ми повезујемо са тим будућим догађајем, доласка Царства Божијег.

Перспектива коју будући догађај Другог Христовог доласка и васпостављање Царства Божијег даје било ком историјском догађају је управо моменат спасења. Други Христов догађај, између осталог представља и укидање смрти за човека и целокупну историју. Без ове, есхатолошке перспективе, (есхатон, на грч. последњи, а односи се на Други Христов долазак, као последњи догађај у историји) сваки историјски догађај, па макар он био и нераскидиво везан за Цркву, део је прошлости, оног што се завршило и више нема утицај на нас. Када Историју осветлимо перспективом вечности, и Царства Божијег, историја постаје историја спасења, историја Цркве, и сваки догађај поприма есхатолошки карактер.

Ми често разумевамо историју другачије. На пример, неки догађај се десио и то је то, то је датос, и ми смо дужни то да прихватимо тако, и ми и сам Господ Бог и Творац Васељене. А у ствари није тако. Тек кад Христос дође поново и кад се пред њим окупе сви људи свих времена од Адама до тог тренутка, отвориће се пред нама и целокупна историја и показаће се њен смисао, односно тада ће се историја и време показати као пут, кретање целокупне творевине, света и човека ка другом Христовом доласку.

Из ове перспективе и сам Божић, и ако је нама уз Васкрс најважнији и најдрагоценији празник, представља само догађај коме ће тек будуће Царство и други Христов долазак дати прави смисао. Без вечности, било би то само пуко сећање на нешто што се догодило.

Божић је улазак Сина Божијег у свет.

Свет, будући да је створен из небића, ни из чега, не може да постоји сам по себи, без заједнице са Богом. По речима светог Атанасија Великог, наша природа и суштина нашег бића је управо небиће, односно непостојање. Отуд је и смрт толико трагична, јер представља претњу небића, претњу повратка у ништавило у ништа из ког смо створени. Још трагичније од наше личне смрти, за нас је смрт наших ближњих, и тренутак када схватимо да не можемо да нашом љубављу спасимо наше ближње од смрти.

Међутим Бог нас није створио да живимо, плаћамо рачуне и умремо. Када нас је стварао, Бог је желео да ми вечно живимо, желео је да наше постојање не буде под претњом повратка у небиће.

Како нам и Свето Писмо сведочи, Бог је и створио човека као посредника, да би се кроз човека сав створени свет сјединио са Богом. То Божије назначење које је сам Господ наменио првом човеку да сједини природу са Богом, је први човек одбио. Бог и поред пада првих људи, није одустао од своје намере, да свет и човек живе вечно. Међутим, пошто је Бог желео да се ова одлука човека, како првих људи, тако и сваког човека појединачно у историји одвија у сфери слободе, Бог се није умешао у Адамову одлуку, и тако је смрт од једне потенцијалне опасности, постала реалност. Први људи су остали ван заједнице са Богом и више није било начина да они, будући створени, бића која имају почетак, самим тим и крај, превазиђу смрт.

Оно што није учинио Адам, као први човек, учинио је Христос, поставши човек.

Опет, Бог у Светој Тројици нам је овим догађајем, догађајем Божића показао да је за спасење, поред нествореног и вечног Бога потребан и човек, неопходан је човек. Као посредник између створеног и нествореног, као онај ко је икона Божија у творевини, човек је имао да одигра своју улогу у историји спасења. Тако да све остане у разини слободе, а да створена природа слободно уђе у заједницу са Богом, постарала се Дјева Марија, Богородица,

Богородица слободно даје пристанак Богу, односно, одговара Богу са „да“ потврдно, у име себе саме, али и целог створеног света. Богородица одговара супротно од Адама, док први човек одбацује своју егзистенцију, рекавши богу онтолошко не, Богородица говори да. Овим њеним пристанком, она сама, али и целокупни створени свет, људи и природа, улазе слободно у заједницу са нествореним Богом.

На концу, сваки човек у животу стоји пред оваквом одлуком. Сваког од нас Господ чека отвореним, раширеним рукама, као што родитељ чека своје чедо, своје љубљено дете, а на нама је да потврдно или одречно, негативно одговоримо на овај Божији призив. Ушавши у Цркву, ту историјску, али и есхатолошку заједницу, ми постајемо синови Божији по благодати, по дару Божијем, и Христос се оваплоти у сваком од нас, онако како се оваплотио у Богородици.

Управо због ове чињенице Божић је превасходно и Богородичин празник.

Бог је могао и одозго са неба, без мешања у историју, без узимања на себе људске природе, самим тим и боли, патње, глади, хладноће, болести и на крају смрти, да нам каже: ево, опраштају вам се ваши грехови. Међутим без сједињења човека са Богом, које се одвило у Личности Христове, човек сам не би могао да премести онтолошки јаз између створеног, тварне природе и нествореног Бога. Сједињење које се једино и могло догодити тако, да Бог премости тај онтолошки јаз у своме Сину, кроз кога је и свет створио, управо значи и за нас победу над смрћу и вечни живот. Зато и можемо да говоримо о Божићу као о есхатолошком догађају.

Поред дељења историје на два дела, Христос нам у историју и доноси нову философију, нову перспективу, перспективу гледања на сваког човека као јединствену и непоновљиву личност. Интересантно је да чак и западни атеисти, када жале за неким човеком који је убијен или неправедно страдао због својих уверења, млад, не разумеју да они управо тад исповедају највећу хришћанску истину. Момак кога су убили разбојници или хулигани, из контекста еволуције, је рационална жртва, погинуо је јер је слабији, да је био снажнији, победио би противнике, да је био бржи, побегао би, јер само снажне јединке обезбеђују опстанак врсте. Међутим, западни атеисти жале за оваквом жртвом. Ова чињеница показује најбоље колико је хришћанска доктрина дубоко укорењена у људску свест, у нашу цивилизацију, културу и традицију. Јер је хришћанско начело, да је свако од нас, сваки појединачни човек личност. За нас хришћане личност није психолошка категорија, већ онтолошка, носи у себи биће, управо вечно биће. Личност је јединствени и непоновљиви ентитет сваког од нас.

Када смо јединствени и непоновљиви, незаменљиви. Онда када смо вољени, онда када волимо. Јер када неког волимо, онда он за нас постаје јединствен и не може га заменити друга особа. Не можемо родитељу узети дете и рећи му, ево ти неко друго дете, исто такво. Зато и Бог не постоји као самац, већ као заједница три Личности, Оца, Сина и Светог Духа.

Оно што нама доноси Божић, ми у пракси исповедамо у два догађаја у крштењу и на свакој литургији. Крштење представља наш улазак у Царство, где постајемо део заједнице, део Тела Христовог, а на литургији превазилазимо смрт и постајемо вечни синови Божији.

 

 

Мир Божији, Христос се роди, заиста се роди Христос.

 

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име