Uvodna beseda

Vraćajući se automobilom iz Gostivara, prema Tetovu, stigao sam jednu staricu sa torbom na leđima i štapom u ruci:

 – Oprostite gospodine, moram nešto da vas pitam, onamo u Bitolju se govori da ćete Bitolj predati Bugarima, a ja sam u Bitolju sahranila moga jedinca, moju jedinu uzdanicu i hranioca, pa hoću da znam je li to istina? Jer ako je to istina, sinko, onda reci tamo onima u Skoplju da se ne šale, i da ne predaju Bitolj Bugarima, jer ćemo se mi žene dići sa motkama da branimo grobove naših sinova koji tamo leže… zar ja samohrana majka, da ne mogu da obilazim grob svoga sina koji je svoj život položio za Bitolj, zar da ja gledam u tuđinu, i da tamo pogledom tražim njegov grob…

– Ne vodi brigu snašo, Bitolj nikada neće biti Bugarski. Odgovorih

Živojin Mišić, moje uspomene

Nakon Prvog balkanskog rata i slavnih pobeda vojske kraljevine Srbije, među svim slovenskim narodima vladalo je oduševljenje, u Slavoniji, Sremu, Bačkoj, Baranji, Bosni i Hercegovini, Dalmaciji, ali i u Rusiji, Poljskoj, Češkoj… čak je i projugoslovenski nastrojen Ivan Meštrović, u Italiji primao čestitke od Italijana i sam je poslao telegram „Narodnom listu“ koji su prenele „Srpske novine“ u kome govori da je Kumanovskom bitkom osvećeno Kosovo i da su srpski vojnici ovom pobedom podigli našoj naciji nerukotvoreni, duhovni hram. Interesantno je da napomenemo da je napisao „našoj naciji“ dakle, te 1912. Meštrović je sebe i srpske vojnike koji su dobili Kumanovsku bitku smatrao istom nacijom.

Međutim, euforija i opšte oduševljenje svih stanovnika kraljevine Srbije nije dugo trajalo. Kralja, Pašića i vladu čekala su nova iskušenja.

Odmah posle rata umešale su se velike sile. Govorio sam već o tome da niko nije očekivao trijumf do tada razjedinjenih balkanskih država, posebno niko nije očekivao pobedu kraljevine Srbije. Tada se smatralo da je Bugarska balkanska Pruska, da je ona najjača i najsnažnija država na Balkanu a da mi nismo u stanju da vršimo velike podvige.

Tako se odmah posle Prvog balkanskog rata, umešala Austrougarska, a zatim i Italija. Habzburška monarhija nije dozvolila da kraljevina Srbija izađe na more, zahtevu da se povučemo sa toplog mora odmah se pridružila i Italija.

Italija je imala ideju kolonizovanja severne Afrike, ali i delova Balkana, pre svega Italija je smatrala Dalmaciju svojom, kao i srpsko primorje u severnoj Albaniji, koje je, da još jednom naglasimo, srpska vojska i oslobodila.

Nakon carinskog rata, naša vlada i dvor su shvatili koliko je Srbiji neophodna luka, odnosno pomorski put kojim bi roba iz Srbije, pre svega stoka i mesni proizvodi išla dalje u Evropu i Aziju. Zato je kao jedan od ratnih ciljeva pre Prvog balkanskog rata i bio zauzimanje Jadranskog mora od Bara do Drača, gde su mahom živeli Srbi, pre velikih seoba u osamnaestom veku. S druge strane, ove zemlje su bile i u središtu srpskih srednjevekovnih država. Prvi srpski vladari Jovan Vladimir Zetski, Stefan Vojislav, držali su u svom posedu ono što danas nazivamo severnom Albanijom, kao i gotovo svi Nemanjići.

Posle Prvog balkanskog rata potpisan je Londonski sporazum, kojim je Srbija pod pritiskom bukvalno svih sila zapadne Evrope, ali i Rusije, bila prinuđena da napusti Jadransko primorje. Još u toku rata, zahtevano je od srpske vojske da napusti oslobođene teritorije.

Koji su, u stvari, bili pravi uzroci za izbijanje Drugog balkanskog rata?

Kada su dr Milovanović sa srpske strane i Gešo sa Bugarske sklopili savez, tokom 1911. neposredno pred izbijanje Prvog balkanskog rata, potpisali su i sporazum o vojnoj saradnji, vojnu konvenciju.

U ugovoru, dve kraljevine su jedna drugoj garantovale nezavisnost i samostalnost u okviru svoje teritorije. Obavezali smo se da ćemo priteći u pomoć jedna drugoj ako bilo koja od dve države bude napadnuta. U tajnom dodatku ugovora, u tački jedan predviđen je zajednički rat protiv Turske. U članu dva, Bugarska je priznavala kraljevini Srbiji oblast zapadno od Šar planine, srpsko primorje u Albaniji, Kosovo, Metohiju i Rašku oblast, a kraljevina Srbija Bugarskoj istočnu, Pirinsku Makedoniju. Za regiju između tih oblasti, Vardarsku Makedoniju smatralo se da može da se podeli po dijagonali ili da ako ne bude mogućnosti da se dve strane dogovore, međunarodnu arbitražu izvrši sam ruski car Nikolaj II Romanov.

Ono što je bilo za kraljevinu Srbiju najvažnije, Bugarska se obavezala da će u slučaju napada Austrougarske na kraljevinu Srbiju, odmah obustaviti sve pohode prema Turskoj na jugu, i sa ne manje od 200.000 vojnika napasti Austrougarsku i objaviti joj rat. I kraljevina Srbija se obavezala da će pomoći Bugarskoj u slučaju napada kraljevine Rumunije na Bugarsku.

Nakon oduzimanja severne Albanije, kraljevina Srbija je tražila arbitražu svetskih sila u sporu sa Bugarskom oko Vardarske Makedonije. Naš argument bio je da smo te slovenske zemlje upravo mi oslobodili u bitkama na Kumanovu, Bitolju i Prilepu, i da su nam stvaranjem Albanije oduzete zemlje na koje smo polagali pravo i koje su bile u sastavu srednjevekovne srpske države.

Međutim, Bugarska nije pristala na međunarodnu arbitražu, nije čak ni pristala na arbitražu Ruskog cara. Bugari su se oslanjali na rodbinske veze svog kralja sa Nemačkom i na to da će i Habzburška monarhija svakog časa napasti kraljevinu Srbiju.

Tako je samo nekoliko meseci posle završetka Prvog balkanskog rata otpočeo i Drugi balkanski rat, u kome je Bugarska napala kraljevinu Srbiju.

Odakle toliki superiorni stav među bugarskim generalštabom i njihovom itelektualnom javnošću, pa i najviše kod samog vladara? Najpre zbog bugarske pobede nad srpskom vojskom na Slivnici iz 1885. godine. Ovaj Srpsko – Bugarski rat je veoma interesantan i svakako zahteva dugačku analizu i zaseban tekst, ovde ćemo samo u par rečenica predstaviti šta se tada desilo: Naime, s kraja devetnaestog veka Srbija se smatrala najsnažnijom balkanskom državom, pre svega jer se Srbija sama oslobodila od Turaka, najpre pod Karađorđem a zatim i oslobodilačkim ratovima 1876.-1878. kada su oslobođeni Niš, Pirot, Leskovac i Prokuplje, dok su Bugare, kao i ostale balkanske države oslobodili Rusi.

Bugarska je bila, iako u sastavu turske imperije, ruski patronat. Svi ministri u vladi su bili Rusi, svi oficiri u vojsci, od kapetana pa naviše bili su Rusi. U takvim okolnostima Bugarska direktno krši odluke Berlinskog kongresa i izvršava ujedinjenje svoje dve države: kneževine Bugarske i Istočne Rumelije. Tim ujedinjenjem Bugarska je udvostručila svoju teritoriju. Kralj Milan, koji je potpisao tajni sporazum sa Austrougarskom, kojim se obavezao da neće ratovati protiv Habzburga i oslobađati Bosnu i Hercegovinu, video je istok kao jedini pravac u kome kraljevina Srbija može da se širi i napreduje. I objavio rat Bugarskoj. Srpska vojska je podeljena na dva dela: Timočka vojska je opsela Vidin i čak imala mnogo uspeha u tom pravcu, a glavnina naših snaga napada Sofiju. Kralj Milan nije mobilisao celokupnu tadašnju vojsku jer je smatrao da će manji deo vojske biti sasvim dovoljan da zauzme Sofiju. Nije konsultovao iskusne generale koji su ratovali u Srpsko – Turskim ratovima i sam se stavio na čelo vojske. Kako je Živojin Mišić kasnije svedočio u svojim memoarima, Srbi su u taj rat krenuli kao na zabavu, opušteno i nepripremljeno. Naime, kralj Milan je u Srbiji bio praktično stranac i nije dobro razumeo mentalitet naših ljudi. On je smatrao da će drugopozivci, naši prekaljeni i iskusni ratnici biti nelojalni u ratu, jer su bili radikali, protivnici kralja. Nije razumeo da se Srbi uvek ujedinjuju kad su ugroženi i da tad, u slučaju rata, svi daju živote za svoje porodice, za otadžbinu, ujedinjeni, ne obraćajući pažnju na sitne zavađice koje postoje u vreme mira.

Tako je kralj Milan stravično potučen na Slivnici. Potpuno nerazumno, naša vojska je krenula sa povlačenjem bez prethodno izgubljene bitke. Kralj Milan Obrenović je bio pred nervnim slomom, čak je u jednom trenutku želeo da napusti front, na šta mu je Garašanin rekao da je odgovor na dezerterstvo streljanje. Po svedočanstvima prisutnih, Garašanin je čak i udario kralja Milana da bi ga smirio.

Pošto u bugarskoj vojsci nije bilo visokih oficira, oni ovaj rat i dalje zovu ratom poručnika protiv generala. Kralj Milan traži od Austrijanaca posredništvo i mir. Tako da se rat jako brzo i zaustavlja: Habzburzi poručuju Bugarima da će Rusija ući u Bugarsku a Austrougarska u Srbiju ako Bugarska ne obustavi sva ratna dejstva i ne obustavi gonjenje srpske vojske. Srbija izlazi iz ovog rata kao i da se nije desio, bez izgubljene teritorije i uz minimalne žrtve, međutim sa dve negativne, loše posledice. Prva: ugled srpske vojske je uništen, posle ovog poraza pa sve do Prvog balkanskog rata i Kumanovske bitke, 27 punih godina niko više od svetskih sila nije video srpsku vojsku kao ozbiljnu silu. I baš zbog ovog poraza na Slivnici u kojoj su kao veoma mladi niži oficiri učestvovali i Petar Bojović, Živojin Mišić, Stepa Stepanović i Boža Janković, možemo tražiti razlog njihovog opreznog napredovanja na Kumanovu, poučeni lošim iskustvom na Slivnici, naši visoki oficiri su na Kumanovu bili obazrivi, nisu srljali i baš su tim postupcima izvojevali kraljevini Srbiji najveću moguću pobedu jer su oslobodili zemlju od Turaka.

Druga posledica bila je ta da je ova avantura i zvanično označila kraj vladavine kralja Milana. On je ubrzo, pritisnut i drugim aferama, morao da napusti vlast. Stavljajući sebe na čelo vojske on je i protiv svoje volje morao da preuzme odgovornost.

Baš zbog ove zle krvi između kraljevine Srbije i Bugarske, velike sile su pre Prvog balkanskog rata sumnjale u savez balkanskih, slovenskih država. I baš zbog ove pobede, Bugari nisu prihvatili arbitražu po pitanju Vardarske Makedonije posle Prvog balkanskog rata jer su sebe smatrali jačim, superiornijim od srpske vojske.

Pašić je tražio reviziju ranijeg dogovora, iako je imao jak unutrašnji pritisak jer je vojska koja je najviše stradala na Kumanovu, niži oficirski kadar i organizacija Ujedinjenje ili smrt, takozvana Crna ruka, bila protiv toga da Vardarsku Makedoniju bez rata prepusti Bugarskoj, te šalje predsedniku bugarske vlade depešu u kojoj navodi da:        1.) Bugarska nije poslala ugovorom predviđen kontingent trupa na vardarsko bojište, pa je kraljevina Srbija sama podnela sve žrtve na Kumanovu, Bitolju i Prilepu.

2.) kraljevina Srbija je, pokoravajući se volji velikih sila, napustila Jadransko primorje i na taj način žrtvovala svoju neposrednu teritoriju da bi sačuvala tekovine rata za sebe i Bugarsku.

3.) Srbija je na molbu Bugarske poslala 50.000 vojnika sa teškom artiljerijom na Maričko bojište, iako po ugovoru nije bila obavezna na to.

4.) posle ostvarivanja svih vojnih ciljeva postavljenih pre rata kraljevina Srbija je učestvovala u ratu još tri meseca pomažući Bugarskoj da dobije Jedrene i teritorije na koje nije pretendovala.

Pašić je cenio da je kraljevini Srbiji savez s Bugarskom i dalje potreban, jer je očekivao skori napad Austrougarske. S druge strane, Bugari su smatrali da njima balkanski savez nije potreban. O ovoj činjenici nam najbolje svedoči prepiska bugarskog generalštaba i njihovog predsednika vlade, u kome nedvosmisleno stoji da je sada vreme da se obračunaju sa svojim saveznicima, mekušcima, kraljevinom Srbijom i Grčkom.

Tako kralj Aleksandar odlazi u diplomatsku misiju u Grčku i dogovara sa njihovom vladom zajednički odbrambeni rat koji bi sačuvao tekovine Prvog balkanskog rata u slučaju da Bugarska napadne kraljevinu Srbiju ili Grčku.

  1. juna Bugarska je bez objave rata napala kraljevinu Srbiju iako su do pre samo nekoliko meseci bili saveznici

 

I tako je Drugi balkanski rat počeo.

 

 Sveštenik Stevan Stefanović

 

 

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime