Устројство Цркве произилази директно из њеног есхатолошког идентитета. Биће Цркве, њена суштина, налази се у Царству Божијем. Христос оснива Цркву не као историјску заједницу, већ као заједницу у Царству Небеском. Овде у историји ми имамо икону те заједнице, и то на литургији.

Црквене службе, а то су епископ, свештеник и верни народ, проистичу, такође директно из Царства Небеског. Есхатолошка слика Цркве онако како су је описали свети оци првих векова хришћанства и онако како је описана у Светом Писму али и у православној иконографији је: Христос, као њена глава, окружен апостолима и светитељима.  На литургији имамо икону те заједнице, први на литургије је епископ који је икона Христа, око њега смо окупљени ми свештеници, као иконе апостола и око нас је верни народ као икона будуће заједнице светих. Ако нема једног од ова три елемента Црква престаје да буде Црква и више не изображава Царство Божије.

Све остале улоге које је Црква узимала током свог историјског бивствовања, акао што су монаштво, мисионарење, Црквена просвета, школе, су донеле много доброг овом свету, укинуле су ропство, потпомогле развој друштва, науке, философије, али нису део есхатолошког идентитета Цркве и као што су у једном историјском тренутку настале, тако поново могу нестати.

У првим вековима хришћанства, посебно нагон четвртог века, сваки велћи град имао је свог епископа. Тако настаје потреба за саборима, те су одређивани епископи који председавају саборима, односно имају првенство части, а не власти над осталим епископима, они су у почетку називани митрополитима.

Касније, пет најважнијих градова у тадашњем свету, добијају пет митрополита, пет патријараха, без којих ни једна одлука у Цркви није могла да буде донесена. Тако је настала такозвана петрархија. Пет првих патријараха били су епископ Рима, као епископ старе престонице, затим епископ Цариграда, нове престонице, онда епископ Александрије, тада једног од највећих и најзначајнијих градова на свету, наиме у Египту се налазила житница целокупног римског царства. затим епископ Антиохије, под чијом су се јурисдикцијом налазиле све Цркве на блиском истоку и Азији, и на крају  пети патријарх, био је епископ Јерусалима светог града.

Одлуке светих васељенских сабора доносиле су се тако што је сабор захтевао присутност свих пет патријараха, или у случају када неки од патријараха не би могао да дође, морао би да пошаље свог представника са потписаним овлашћењем. Тек тада се сматрало да је неки сабор васељенски, односно да на њему учествује цела васељена, најпре цар, а са њиме и пет патријараха.

Онда су се развиле и балканске словенске државе, и једна по једна, најпре Бугарска а затим и Србија, претендовале на власт над свим народима у наслеђу источно римског царства и самим тим и претендовале на то да имају патријарха.

Тако се цар Стефан Урош IV Душан Силни Немањић на Васкрс 1346. Крунише за цара, међутим ко би га крунисао за цара, ако нема патријарха? Тако је цар Душан недељу дана раније сазвао сабор, који за Цвети поставља Јоаникија за првог српског патријарха. А патријарх, недељу дана касније крунише и миропомаже Душана за цара Срба, Грка и Арбанаса и земаља приморских.

Седишите српских патријарха због историјских околности прелази из Скопља у Пећ.

Пећка патријаршија је свакако најзначајнија институција коју смо ми као народ као Срби основали. Обухватала је све српске земље, од Ђевђелије до Сент Андрије, од Кладова до Книна и српске крајине, па и даље до Трста у коме је постојала српска Црква. Након пада српске средњевековне државе, Пећка патријаршија окупља све Србе и преузима све прерогативе државе. Тек након укидања Пећке патријаршије, 1766. Срби дижу устанке против Турака, најпре 1788 – 1791. А затим и под Карађорђем 1804. Који је и директно довео до стварања српске модерне, савремене државе.

Када Карађорђев потомак, витешки краљ Александар Карађорђевић, уједињуује све Србе у једну државу, јавља се потреба за поновним васпостављањем патријаршије. Ратом смо стекли државу већу од Душанове, те Српска Црква проглашава поновно успостављање Пећког патријарха.

Јер наш патријарх је најпре то, патријарх Пећки. Као што су пет старих патријараха везивали своја седишта за место, а не за народ, чију, све док ми Словени нисмо поставили своје националне патријархе у својим националним црквама, тако је и место, град који је седиште наше Патријаршије Пећ. Због тога и сваки сабор српске православне Цркве почиње литургијом у Пећи.

Тако данас, уместо пет старих патријаршија имамо девет. Први је Цариградски, односно васељенски патријарх, за њим су остале три старе патријаршије, Александријска, Антиохијска (чије је седиште данас у Либану), Јерусалимска, (само три, јер је  Римска, као прва и најстарија, отпала у великом расколу, великој Шизми 1054.), затим Руска, Српска, Румунска, Бугарска и Грузијска.

Пошто се током историје Београд врло брзо још за време Немањића наметнуо као најзначајнији град у коме живе Срби, српском Црквом је током једног периода управљао и митрополит Београдски. Током турског ропства седиште је неко време било и у Карловцима. Тако да српски патријарх, након обновљења и уједињења српске Цркве, али и српских земаља носи титулу: Патријарх Пећки, Архиепископ Београдско Карловачки, Митрополит Београдски и Патријарх Српски.

Данас, учествујемо у радости целе васељенске Цркве, и посебно, наше Српске Православне Цркве, јер је, вољом Духа Светог, на трон Светог Саве, дошао наш дугогодишњи професор са богословског факултета, учитељ, духовник, епископ и саборац, од јуче са белом патријаршијском митром, и огрнут у зелени патријаршијски омофор који символише Духа Свето,  на многаја љета Патријарху Пећком, Архиепископу Београдско Карловачком, Митрополиту Београдском и 46. Патријарху Српском Порфирију.

Аксиос, свети оче.

Чудо

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име