Свештеник Стеван Стефановић: Веш-машина на црвено слово

На сваки црквени празник бивам претрпан порукама са питањима да ли се за велике празнике сме укључивати веш-машина или не сме.

Отрован високом, салонском теологијом, као студент сматрао сам да је ово питање потпуно безначајно и сувишно. Међутим, пракса ме је демантовала. Оно што сам пре двадесет година називао сеоским проповедима, данас су и најчешће теме и мојих беседа.

Дакле, хајде да решимо то једном за свагда.

Ако консултујемо било ког светитеља током дуге историје Цркве, сви ће вам рећи једногласно да за црквене празнике не треба радити.

Откуд то? Да ли наш Бог благосиља нерад или му прија да у његову част не радимо ништа?

Четврта Божја, старозаветна заповест гласи: Сећај се дана одмора да га светкујеш, шест дана ради и сврши све своје послове, а седми дан је одмор Господу Богу твоме.

Сама прича о седмом дану је јако важна. Наиме, све мере које користимо данас су резултат космичких појава. Двадесет четири часа је период за који се Земља окрене око своје осе, месец је везан за циклус Месеца, једна година је период колико је потребно Земљи да обиђе пун круг око Сунца. Све сем седмице.

Седмица нема космички основ.

Чак су за време француске револуције, покушали да уведу десетодневну недељу, другим речима, раскидајући потпуно са старим обичајима, покушали су да годину поделе на декаде. Убрзо је постало јасно да је овакав систем неодржив и да просечан човек не може издржати да ради девет дана без одмора, а да му тек десети дан буде нерадан.

Слично је покушавала и комунистичка власт код нас, после рата. У причи коју је забележио наш дивни Момо Капор, у жељи да потпуно раскрсти са предратним режимом, нова тоталитарна власт је мењала дане у којима су обележавани сеоски панађури и пијачни дани. На пример, у Бољевцу је четвртак пијачни дан, и становници околних села говоре идемо у четвртак у Бољевац, називајући пијачан дан, четвртком, подразумевајући да иду јер је четвртак пијачни дан. Тако је добошар, послат од стране послератне власти изашао на главни градски трг и објавио, од сутра четвртак више није четвртак, већ је у петак.

Откуд нам сама прича о седмици?

Једино из Светог писма.

Како сазнајемо у Првој књизи Мојсијевој, Господ је све што постоји створио у шест периода, односно шест дана. Шестог дана почину Господ од дела својих, каже Свето писмо.

Међутим, и овде постоји важна ствар коју треба истаћи. Седми дан је субота.

Недеља је први дан, дан сунца (енгл. sunday), дан светлости, први дан стварања, дан у коме Бог ствара светлост. Чак се и етимолошки, овај дан разликује од осталих. Док за остале дане библијски писац говори у редним бројевима, дан дуги, трећи, четврти, за први дан Свето писмо каже дан један. И би дан један.

Господ у овај дан и васкрсава, и ми хришћани данас празнујемо овај дан, недељу, не јер је то седми дан старозаветних Јевреја, већ јер је то дан у коме је Господ васкрсао, а Васкрс је исходишна тачка нашег живота и наше вере.

Ако мени не верујете, погледајте цркене календаре у којима јасно стоји да је недеља први, а субота последњи, седми дан седмице.

Шта је заправо Господ радио у суботу, и да ли је њему било заиста потребно да се одмори?

Прво, чак и да библијске дане схватимо у апсолутном смислу као дане од двадесет четири часа, нигде не пише да се седмог дана Господ одморио, већ пише: и почину Господ од свих дела својих. Ово је, у ствари, пророчко место. Сетите се за кога се каже да је почивши. Седми дан је дан у којем Господ почину, то је пророчка најава Велике суботе, односно дана у коме је онај који је створио свет у гробу, и тамо почива.

У прва четири века хришћани су били гоњени, окупљали су се недељом на евхаристији (евхаристија је друго име за литургију, значи благодарење, а Јелини је називају тако због самог почетка канона евхаристије, у којој свештеник говори заблагодаримо Господу) и та њихова недељна окупљања, где би се причестили била су темељ њиховог идентитета.

Као што смо више пута поновили, не можемо да дамо дефиницију Цркве, али зато можемо да говоримо о нашем искуству Цркве. Тако, за нас је Црква заједница народа Божијег окупљена на једном месту око Личности Христа, Духом Светим. Међутим, овде у историји, ми не можемо имати такву заједницу у пуноћи, већ само можемо имати икону те заједнице, и то на литургији.

Простор и време одвајају мене и моје претке, као и мене и моје потомке, тако да је за нас немогуће да до Другог Христовог Доласка, и општег Васкрсења будемо сви окупљени. Подвојеност које нам намећу простор и време, врхуни у смрти, која представља потуно одвајање умрлог од његових ближњих.

Када Христос дође поново, доћи ће окружен апостолима и Сабором Светих. Овде у историји, на литургији, ми изображавамо стање ствари онакво какво ће бити у Царству Божијем. Епископ је слика Христа, ми свештеници смо иконе апостола, а верни народ је икона светитеља из Будућег царства. Наше место на литургији даје нам наше вечно биће и место у Царству Божијем, самим тим и идентитет.

Након четврог века, хришћанство постаје најпре слободно, а затим у време цара Теодосија и државна религија. Неколико важних ствари дешава се као директна последица овог брака Цркве и државе.

Прва је, људи масовно постају хришћани, најпре, највећим делом они који су били бојажљиви и претходно се плашили гоњења, а затим и они који су се надали неким повластицама, јер је, како смо рекли, хришћанство постало државна религија.

У оваквим околностима настаје монаштво. Ревносни хришћани се једноставно повлаче у пустиње и на скромна места и удаљавају се од света, саблажњени чињеницом ко је све приступио Цркви.

Такође, због великог броја верника постаје немогуће да се сви хришћани окупе око епископа на једном месту, тако настају парохије. Другим речима, они који по својој служби стоје око епископа, свештеници, бивају постављани, да у име епископа, сами воде своје Цркве – парохије. Отуд, ми свештеници и дан данас на свим службама које служимо помињемо епископа, јер служимо у његово име.

Последња последица овог брака Цркве и државе био је тај да су верни почели да изостају са литургија, што буквално никад у најранијој историји Цркве од готово четири стотине година није био случај. Чак је и постојало правило, канон, да онај ко пропусти три недељне литургије и не причести се на њима, бива аутоматски искључен из Цркве. Замислите када би данас применили ово правило, па ко би опстао?

Новопечени верници нису свој идентитет црпли из литургије, што је потпуно нехришћански, били су хришћани само на речима, декларативно, а  ван заједнице са Богом у Цркви ми и нисмо хришћани.

Зато је један од главних изговора верног народа био тај да не могу да долазе на литургију јер имају обавезе. Тако се и византијско законодавство умешало и донело државни закон да је забрањен сваки рад недељом и празником. Дакле, реч је о државном а не Црквеном закону. Чак је у одредби овог закона напоменуто да су пољопривредници искључени и ослобођени од овог закона, те да не подлежу казнама, јер постоје послови који они морају да обављају невезано за празнике, нпр. скупљање сена.

Ово није необично, све одлуке васељенских сабора, од којих је огроман проценат био стриктно догматске, богословске природе, потписивао је византијски, ромејски цар, и држава је гарантовала да ће се одлуке сабора поштовати, тако што је кажњавала оне који не поштују црквене законе.

Данас, мене мој народ неодољиво подсећа на старозаветне Јевреје, који су стално прозивали Христа зашто ради у суботу и тиме константно крши четврту Божију заповест.

Данас, Срби не знају ко је Свети Илија, кад је живео, зашто се слави и празнује, а знају да се за празник не ради.

Да не буде забуне, ја волим свој народ и заиста сматрам да смо ми бољи од свих осталих народа.

Али симптоматично је то да смо све друге димензије празника заборавили, осим ове, да се за празник не ради.

Још је интересантније да за празнике не раде људи који буквално никад нису ушли у Цркву, чак и некрштени људи. Невероватно.

Ако не радимо, а у Цркву нисмо отишли, ништа нам не вреди наш нерад, нити је Богу мио.

Још једном понављам, да се за празнике не ради је била одлука једне државе, додуше хришћанске државе Ромејског царства, а не црквено правило, и још важније, донето је да би верни могли да долазе у Цркву на литургију, а не да ленствују по кућама.

Дакле, грех је не доћи на литургију, јер смо на тај начин поставили себи неки други приоритет, уместо Бога и нашег спасења, уместо љубави према Богу и љубави према ближњима.

На старословенском грех значи промашај. Погрешили смо, начинили промашај јер смо за празник радили, поставивши тај наш рад као нешто важније, од оног пута који нам је био Богом назначен, а то је место које ћемо заузети у Цркви, на литургији, и та ће нас заједница спасити од смрти.

И да причу завршимо прањем.

Раније је прање био заиста велики посао. Да цитирам једног познатог писца, кога овде нећу именовати, машина за веш учинила је више за еманципацију жена, него сви феминистички покрети заједно.

Велики веш (јорганске навлаке, чаршави и јастучнице) прао се само пар пута годишње, у неким крајевима само једном и био је посао за који је било потребно најмање један дан, а ако рачунамо и сушење, вероватно и много више. Отуд обичај да се за празнике не пере. За празнике не перемо не зато што Бог и Црква благосиљају нерад, нити зато што Бог сматра да тиме поштујемо светитеља ако на празник ленствујемо, већ ЗА ПРАЗНИКЕ НЕ ПЕРЕМО ДА БИСМО ЗА ПРАЗНИК ДОШЛИ У ЦРКВУ.

Дакле, перите кад је црвено слово слободно, не перете на руке, пере машина, ваше је да дођете у Цркву и причестите се, по томе се познајемо да смо хришћани. Поставивши било који приоритет ван Цркве, промашили смо наше назначење.

Праштајте.

Ваш молитвеник пред Васкрслим Христом, отац Стеван