Is this the real life? Is this just fantasy?
Caught in a landside… No escape from reality
Open your eyes, look up to the skies and see,
I’m just a poor boy, I need no sympathy,
Because I’m easy come, easy go,
Little high, little low,
Any way the wind blows doesn’t really matter to me… to me…

Mama, just killed a man… put a gun against his head,

 pulled the trigger…now he’s dead
Mama, life had just begun,
But now I’ve gone and thrown it all away
Mama, oooh… Didn’t mean to make you cry,
If I’m not back again this time tomorrow,
Carry on… carry on, as if nothing really matters

Too late, my time has come,
Sends shivers down my spine, body’s aching all the time
Goodbye, everybody, I’ve got to go…
Gotta leave you all behind and face the truth
Mama, oooh… I don’t want to die,
I sometimes wish I’d never been born at all.

I see a little silhouetto of a man,
Scaramouch, Scaramouch, will you do the Fandango!

Thunderbolts and lightning, very, very frightening me
Galileo, Galileo… Galileo, Galileo
Galileo, Figaro – magnificoo

I’m just a poor boy nobody loves me…

He’s just a poor boy from a poor family,
Spare him his life from this monstrosity…

Easy come, easy go, will you let me go
Bismillah! No, we will not let you go…

(Let him go!) Bismillah! We will not let you go
(Let him go!) Bismillah! We will not let you go
(Let me go) Will not let you go
(Let me go)(Never) Never let you go
(Let me go) (Never) let you go (Let me go) Ah
No, no, no, no, no, no, no
Oh mama mia, mama mia, mama mia, let me go
Beelzebub has a devil put aside for me, for me,
For meee

So you think you can stop me and spit in my eye
So you think you can love me and leave me to die
Oh, baby, can’t do this to me, baby,
Just gotta get out, just gotta get right outta here

Nothing really matters, Anyone can see,
Nothing really matters,
Nothing really matters to me
Any way the wind blows..

 

Групи Cмајл, коју су чинили Брајан Меј, гитариста и Роџер Тејлор, бубњар се 1970. године у Лондону прикључује Фреди Меркјури, и даје бенду име Квин (енг.queen = краљица). Бенду се 1971. придружује феноменални басиста Џон Дикон и бенд постаје комплетан, у оном саставу у каквом смо га запамтили и како је трајао нешто више од двадесет година.

Пошто ћу у овом тексту покушати да анализирам песму „Боемска рапсодија“ (Bohemian Rhapsody), на један помало негативан начин (што се нису усуђивали ни сами чланови бенда, Брајан Меј је изјавио неколико пута да до краја не зна о чему је реч у тексту ове песме, а Фреди Меркјури је одбијао да каже о чему песма говори), рећи ћу пре свега, да ја стварно волим  Квин, и да су за мене они највећи рок бенд свих времена.

Али, не само за мене.

По избору BBC-a, Квин је највећи рок састав у двадесетом веку, по избору музичког канала VH1, на коме је гласање трајало неколико недеља, Квин је проглашен другим најбољим рок саставом свих времена након Битлса. Албуми Квина провели су 1322 недеље или двадесет и шест година на британским топ листама, што је барем два пута више него било који албум, било које друге групе. Њихов албум са највећим хитовима је најпродаванији британски албум свих времена, са преко 5400000 копија, 600000 носача звука више од другопласираног албума, албума Битлса: Sgt.Peppers Lonley Hearts Club Band. Овај албум је девет пута платиниран у Сједињеним Америчким Државама.

Песма „Боемска рапсодија“ је провела девет недеља на првом месту британских топ листа и са појавом јутјуба, видео спот ове песме имао је највећи број интеракција на свету (дељење, лајковање, коментарисање…) Након смрти аутора 1991. „Бо Реп“, како су песму звали чланови бенда, проводи још четири недеље на врху топ листе, дакле укупно четрнаест недеља.

Наступ Квина на Лајв ејду 1985. проглашен је у многим изборима за најбољи концерт свих времена, пре свега због невероватне интеракције коју је Фреди Меркјури имао са публиком.

Од 1971. до 2005. Квин је продао 300 милиона носача звука (Битлси за то време 600 милиона, Ролингстонси на трећем месту, 200 милиона).

Ко су били чланови бенда Квин?

Да почнемо од краја.

Најмлaђи члан, басиста Џон Дикон је дипломирао електронику на Краљевском универзитету у Челсију. Током студирања имао је свој бенд, а годину дана након дипломирања долази у Квин. Он је написао светске мега хитове: Another One Bites the Dust са чувеним рифом на бас гитари и I Want to Break Free. Свирао је бас прстима, а поред баса, свирао је и компоновао на клавиру, а свирао је и ритам гитару.

Бубњар Роџер Тејлор певао је све пратеће вокале уживо и неке у студију, он је аутор песме Radio Ga Ga једног од највећих хитова групе, али и песама I m In Love With My Car, A Kind Of Magic, Innuendo…

Брајан Меј, гитариста и вокал,  доктор је астро физике. Гитару коју свира, направио је сам својим рукама у гаражи свог оца. У групи Квин написао је трећину песама, мега хитове: I Want It All и Shom Must Go On. Задивљен ритмиком лондонских фудбалских навијачких група, који су певали и навијали унисоно – једним гласом „сви као један“, желео је да напише песму коју би бенд изводио заједно са публиком. Односно песму у чијем би извођењу учествовала и публика подједнако као и музичари, песму која би била сва од једноставног ритма са минимумом хармоније. Тако настаје песма: We Will Rock You са три ударца руком и мотивационим текстом, тек у финишу песме Меј се укључује са феноменалним гитарским солом. Ова песма постала је саставни део свих великих спортских манифестација. Брајан Меј је написао и музику за филм „Горштак“ са насловном нумером Who Wants To Live Forever, на коју ћемо се касније вратити.

Фарок Булсара, нама познатији као Фреди Меркјури, рођен је у Занзибару, од родитеља економиста који су били запослени у британској колонијалној служби у Занзибару. Фарок је био персијског порекла, и следбеник Заратустрине религије. Основну школу завршио је у Индији, где је боравио код своје баке. Као веома талентован, уз основну и средњу школу завршава и музичку школу на одсеку за клавир. У средњој школи добија надимак Фреди, како су га звали чак и најближи чланови породице. Презиме Меркјури, додаје сам себи на почетку музичке каријере.

Фреди је осим вокала, у бенду свирао и клавир и гитару. Мада је често збијао шале на рачун свог свирања гитаре, Брајан Меј је говорио да је Меркјури заправо одличан гитариста и да по стилу подсећа на Хендрикса. Неколико песама  је и компоновао управо на гитари. Компоновао је мелодије за преко половину песама групе Квин. Свакако најзначајније су: Bohemian Rhapsody, We Are the Champions, Crazy Little Thing Called Love, Somebody To Love.

Јединствено снажан вокал, изузетна висина и певачка техника, као и невероватан однос с публиком и интеракција коју је остваривао на концертима чини Фредија једним од најбољих рок певача у историји музике. Песму „Барселона“, снимљену за потребе Олимпијаде, са највећом каталонском оперском дивом Монсерат Кабаје, пева из њеног, женског тоналитета.

Поред највећег могућег музичког талената, контроверзе су пратиле његов лични живот. Био је бисексуалац, живео је најпре са женом, вереницом, Мери Остин, док је последњих десет година живео искључиво са мушким партнерима. Умро је од пнеумоније, 1991. коју је изазвао вирус НIV-a на који је био позитиван.

Данас, када је однос света према геј популацији потпуно другачији од оног какав је био пре тридесетaк година, један део критичара је песму „Боемска рапсодија“ протумачио као Меркјуријеву одлуку да објави свету да је бисексуалац, Брајан Меј је не баш убедљиво потврдио ову теорију, мада као што сам већ напоменуо, сам је неколико пута изјавио да не зна о чему се ради у тексту песме, што су потврдила и друга два члана бенда. Мени лично је мало тешко да поверујем да чланови бенда који су били као браћа и проводили сваки дан заједно у периоду од преко петнаест година никад нису разговарали о тексту њихове најпопуларније и најслушаније песме.

Све ове нејасноће и мистерије које су се плеле око ове песме, допринеле су да део критичара разуме ову песму као причу о малолетничкој деликвенцији, а други део тумача као просатанистичку.

Песма „Боемска рапсодија“ се састоји буквално од четири песме, или четири дела композиције: баладе на почетку, оперског дела у средини, неочекиване рок варијанте (експлозије) са електричном гитаром и ритам секцијом, након хорова, и опет баладом уз клавир на крају. Фреди је још 1968. имао идеју у глави, почетак песме: Mama just killed the mаn и један део текста, али не и мелодију. Меркјури је сматрао да је текст изузетно емотивно набијен и није имао спремну мелодију за његa.

У студију 1975. Фреди је пред осталим члановима бенда и продуцентом одсвирао на клавиру први део песме, устао са столице и рекао: „А сада иду хорови и оперски део“, и мирно отишао да вечера. Остали су сматрали да се шали, али после неколико дана Меркјури је дошао са гомилом папира и нотама. Тако су прво снимили позадину са клавиром, басом и бубњевима.

За три недеље, у укупно шест музичких студија снимљено је ово шестоминутно чудо од песме, снимљено је 180 и словима стотину и осамдесет певачких линија. Сва три члана бенда, сем басисте, певали су у три основна тоналитета, свом, пратећем нижем и вишем. Тадашње миксете имале су само двадесет четири аналогна улаза, те је свака трака снимана по осам пута да би се постигао хор од преко стотину гласова.

Што се самог текста тиче, Фреди је једном изјавио да су у питању само бесмислице које се римују. Други пут да је то песма о људима и везама. Текстописац Тим Рајс, да је реч о Фредијевом признању да је хомосексуалац. Међутим на директно питање Лесли Ен Џоунс, Фредијеве блиске пријатељице и биографа, да ли је реч о „изласку из ормара“, Фреди је одговорио да сад није време да се о томе говори.

У колективној свести људи, присутна је мисао испричана више десетина пута у много холивудских филмова и  романа, о рок музичару који, попут Фауста, продаје душу ђаволу, најчешће негде на раскршћу, а заузврат добија таленат, славу, моћ и утицај.

Да видимо како гласи текст песме на српском језику:

 

Да ли је ово стварни живот? Или је само фантазија?

Ухваћен у одрону, нема бекства из реалности…

Отвори очи, погледај ка небу и види:

Ја сам само сиромашни дечак, ни не треба ми сажаљење

Јер лако дођем, лако и одем… мало горе, мало доле..

Како год да ветар дува, за мене стварно није важно… за мене…

 

Мама, управо убијаш човека, стављаш му пиштољ на главу…

Повуци мој окидач и сад је мртав..

Мама,  живот само што је почео, а ја морам да одем и одбацим све…

Мама, нисам хтео да те расплачем…

Ако се не вратим сутра у ово време, ти само настави даље, настави даље…

Као да стварно ништа није важно…

 

Сувише касно, моје време је дошло, дрхтавице ми пролазе низ кичму..

Тело ме сврби све време…

Збогом свима, морам да одем…

Морам да вас оставим све иза себе и да се суочим са истином…

Мама, (како год да ветар дува) не желим да умрем!

а понекад желим и да се никад нисам ни родио…

 

Видим малу силуету човека…

Скарамуш, Скарамуш, хоћеш ли плесати Фанданго?

 

Скарамуш је књижњвни лик из италијанског позоришта из седамнаестог века, одевен у црно. Кловн, дворска луда, будала и кукавица. Попут Чаплинове луталице, алтер- его славног глумца тог времена. Ипак неће бити да су речи у песми постављене случајно, само зато што се римују. Након вапаја, да не жели да умре, иако мора да оде, јер је убијен, тиме што говори мајци да повуче ЊЕГОВ окидач, аутор у причу убацује Скарамуша, кловна одевеног у црно, кога најпре види као силуету. Силуета је Скарамуш, црни кловн.

Пре тога, аутор узвикује да понекад жели да се и није родио.

Фанданго је шпански народни плес. Текстописац пита позоришног лика из 17. века, хоће ли плесати. Веома збуњујуће, за сад.

 

Громови и муње, ме веома плаше…

            (Галилео) Галилео (Галилео) Галилео, Галилео Фигаро, Магњифико…

Ја сам само сиромашни дечак, и нико ме не воли…

Он је само сиромашан дечак, из сиромашне породице…

Поштедите му живот од ове чудовишности…

 

Одједном у песму улази Галилео, поновљен пет пута. Па Фигаро. Јасна алузија на „Севиљског берберина“, где главни јунак, херој, пет пута дозива свог берберина, чувеним: Фигаро!

Међутим, текстописац узвикује да га муње и громови плаше, па затим дозива пет пута Галилеа, као што се у опери дозива Фигаро, и још му (Галилеу) говори да га нико не воли. На шта му пратећи вокали узвикују да је он сиромашан дечак и да му он (Галилео) поштеди живот од ове чудовишности (eng. Monstrosity чудовишност, али не од речи чудовиште, већ од речи монструм, што значи још и звер, демон, смисленији превод би било демонизованости, али би звучило претенциозно, те сам оставио буквални превод).

Дакле, молимо Галилеа, буквално га дозивајући пет пута, да га спасе од чудовишности?

Колико год ово бесмислено звучило, решење је толико једноставно, да га не видимо, баш зато што нам је пред очима.

Галилео овде није лично име, астронома Галилеја, већ је библијски појам, заједничка именица – Фреди дозива Галилејца, не Галилео Галилеја, да га спаси од чудовишта. Наравно најпознатијег Галилејца, Христа.

 

Лако дође, лако оде, хоћете ли ме пустити?

Бисмилах, не, нећемо те пустити.. пустите га!

Бисмилах, не нећемо те пустити… пустите га!

Бисмилах, не нећемо те пустити… Пустите ме!

(Не, нећемо те пустити) Пустите ме!

(Не, нећемо те пустити, никад, никад, никад…)

Пустите ме! Не, не, не, не, не, не, не…

Ох, Мама миа, мама миа… мама миа, пусти ме..

Белзебуб је оставио демона по страни за мене, за мене…

 

Бисмилах на иранском (да, Фреди је Персијанац) значи „У име Божије“. Дакле, аутор узвикује некоме: „У име Божије, пустите ме“, пратећи вокали узвикују: “У име Божије пустите га“, и обе стране добијају одговор да га неће пустити, никада, са још неколико потпуних: не, не, не, негација, поновљених чак седам пута.

Кад следећи пут слушате ову песму, сетите се да и Скарамуш и Бисмилах значи нешто, као и много познатији Белзебуб, што је друго име за Сатану. Овде видимо да је оставио једног демона по страни за њега, да га чека.

Опет, невероватно јасна паралела са Фаустом. Нема малолетне деликвенције, скривених порука о бисексуализму или „изласка из ормана“. Једноставно чудовишности га неће пустити и чекају га.

 

Дакле, мислиш да ме можеш каменовати и пљунути ме у око…

Дакле, мислиш да ме можеш волети и оставити ме да умрем?

О бејбе, не можеш да ми ово урадиш бејбе…

Само морам да одем, само морам да одмах одем одавде…

 

Ништа стварно није важно, то свако може да види…

Ништа није стварно важно, за мене…

У сваком случају ветар дува…

 

За крај имамо један излет у стилу Кирилова из „Злих дуси“ Достојевског, који је по мени и највреднији део песме. Један крик човека обдареног многим талентима, који вапи Богу Галилејцу да га воли, пита Га: „Како можеш да ме волиш, а пушташ ме да умрем, кад сам ја сиромашан дечак, кога нико не воли?“

У песми Брајана Меја из филма „Горштак“ који говори о природној бесмрности, имамо исти мотив. Аутор говори: „Ко жели да живи вечно, кад љубав мора да умре?“

А мора ли?

Мора ли заиста?

Show must go on

Мора ли?

Мора ли заиста?

Наравно да не.

У ствари, Фреди Меркјури је као и сви генијални људи, као и сви генијални уметници, човек са изузетно израженом емотивном инталигенцијом. Човек који је више и боље осећао овај свет, и као таквог није могао да га поднесе. Без Галилејца, кога је звао у песми „Боемска рапсодија“, Фреди је упао у замке хомосексуализма, порока, и на крају је умро од болести коју му је такав живот донео.

За мене Фреди је и боготражитељ, међутим, средина из које је потекао, као и његово порекло, а пре свега британска средина у којој је стварао, и у којој је сазрео као уметник, није успела да му пружи здраву средину у којој би пронашао Христа. Већ мрачни заратустризам са религијским дуализмом, затим паганску многобожачку Индију и на крају Лондон из ког је хришћанство давно отишло.

Љубав не мора да умре, и шоу не мора да иде даље. Човек може слободно да стане и да заустави шоу, јер нас је Галилејац ослободио од смрти. Љубав Бога Оца неће допустити да ниједан од нас малих пропадне.

Пошто за Бога не постоји време, ми и данас можемо да се молимо за Фредија Меркјурија, највећег уметника рок музике, да у тренутку кад стане пред Христа, препозна Галилејца кога је звао, а за живота га није нашао.

 

Христос Васкрсе

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име