Велики српски, европски и светски песник Миодраг Павловић умро је у Тутлингену, Немачка, 17. августа 2014. године. Павловић је тамо, упркос својој вољи више пута исказаној, сахрањен. Потписник ових редова је 19. августа 2014. године Извршном одбору Српске академије наука и уметности упутио писмо следеће садржине:
“Поштовани часници Извршног одбора,
На првом месту желим да са вама поделим молитвено саучешће поводом смрти Миодрага Павловића. Та иста смрт, тачније – место где је покојни академик сахрањен наводи ме да вам напишем ових неколико реченица, остављајући писани траг о ономе што је данас, чини ми се, недовољно познато.
Имао сам ретку привилегију да претходних 12 година проведем као близак пријатељ и исповедник Миодрага Павловића. Током свих тих година он је са мном делио дубине свога срца. Подразумева се да највећи део наших разговора духовне природе, запечаћених печатом Свете тајне покајања, остаје познат само Богу и нама. Међутим, постоји и онај други део који је јавне природе и који ми је, као такав, поверен да га у одговарајуће време поделим са вама. Реч је о смрти и сахрани. Академик Павловић је, треба рећи, мењао мишљење о томе какву врсту сахране жели ( колебао се између класичне сахране и кремације) али никада није доводио у питање место где жели да буде сахрањен. То је, стално и увек, била Србија. Додајем и следеће: желео је да буде сахрањен по православном хришћанском обреду а да опело служи потписник ових редова. Што су године одмицале он је постајао уверенији у исправност ове одлуке.
Шта се у последњим месецима његовог живота догодило није ми познато. Последњи пут сам се чуо са њим негде око Васкрса а потом га нисам ни чуо нити видео. Да ли су болест и старачка слабост допринеле промени ових ставова – не знам. Али знам да постоји оно чврсто и деценијско уверење које сам вам описао и верујем да оно, као такво, не може да буде девалвирано или убрисано каквим евентуалним психофизичким обесхрабрењем или поклекнућем. Dixi et salvavi animam meam.“
Павловићева смрт у туђини и сахрањивање његовог тела у земљи коју није одабрао не мора да буде коначно решење. Замислимо следећи случај. Да је Гете уместо Кристијане Вулпиус оженио неку нашу земљакињу, рецимо из Деспотовца. И да је 1832. године уместо у Вајмару умро приликом посете тазбини у наведеном месту крај Манасије. И да је, сплетом разноврсних околности, сахрањен ту. Постављамо питање: Да ли би немачки народ тело свог великог сина оставио у тим далеким крајевима? Одговор на то питање није ни мало тежак.
У знак сећања на Миодрага Павловића, који је као једну од највећих жеља свога живота, како је то сам рекао, имао да прислужује у олтару док се служи Света Литургија – што смо једном заједно и учинили – доносимо наше казивање на комеморативном скупу у САНУ посвећеном његовом књижевном делу.
Слојевито и богато књижевно наслеђе Миодрага Павловића, великим својим делом обухвата религијске садржаје, било да непосредно говори о њима било да их носи у својим мисаоним недрима. Они нису сви од реда хришћански али њихов највећи део то ипак јесте. Павловићева хришћанска дела, поетска и прозна, заузимају посебно место не само у историји српске и светске књижевности него и у историји српске теологије. Чиме су она то заслужила? Својом богословском садржином и значењем. Као што сви знамо, Миодраг Павловић био је велики читач. Његова лектира обухватала је и томове теолошких дела и студија. Али Павловић није био систематски припреман, формиран и образован теолог. Па опет, оно што је осетио, промислио и написао спада у ред, ово говорим без икаквог претеривања али и устезања, најдрагоценијих редова и страница савремене српске теологије. То је наша Црква препознала и признала доделивши му своје највише одликовање – Орден Светог Саве. Други, не мање важан и значајан, вид црквеног препознавања огледа се у томе да његово дело савремени српски теолози читају као један од извора свога надахнућа. Шта они на Павловићевим страницама налазе?
Временски и тематски оквири овог излагања не дозвољавају да се о томе говори надугачко. Да се описује и анализира како Миодраг Павловић супериорно ходи кроз воде библијских асоцијација и алузија: Опет се нуди један пехар али то ноћас није свадба у Кани … Вино ће се ускоро претворити у оцат суптилно спајајући први и последњи Христов јавни гутљај забележен у Јеванђељима, свадбу и крст, живот и смрт, односно јединство и свеобухватност Његове мисије; како поистовећује певање са присуством и пуноћом бића ламентирајући над Цариградом: зашто се око храма, сад не пева а утеху налазећи на Светој Гори, где пева неко вечан; како преплављен светогорским искуствима, тог гробља на води, како ју је назвао, говори о томе да на Атосу свако стекне друге претке, ( можда би се то десило и са неким ко је увек био сам себи предак да је имао оваква духовна искуства); како развија слојевиту многозначност теолошких појмова пишући Нисам био на свадби у Кани, нити сам, сведок васкрсења, зато се одричем сваког хтења, и надам се још мало у хлеб, и Његова преображења , и отвара могућност двоструког тумачења процеса преображавања – као Христа на таворској гори или хлеба на литургијској трпези, при чему су обе интерпретације исправне и спасоносне; како развија једну здраву есхатологију која никада не прераста у апокалиптицизам иако пева о Откровењу Јовановом – где уз све страхоте, зла и страдања са којима се све интензивније суочава не губи веру у Христа и наду у обесмрћење и вековање свега што постоји: И чекам блаженство када небо и земљу споји исти трзај.
Хришћанско богословље Миодрага Павловића, разасуто по његовим песмама, можемо сматрати карактеристичним примером преплитања рањене теологије и теологије наде. У чему се то огледа и зашто је то драгоцено, како за српску поезију тако и за српску теологију? Другим речима по чему се његова поезија разликује од стандардних стихова на религијске теме и мотиве?
Ухватимо одмах истину за врат. Павловићева хришћанска поезија није програмска, ретроспективна и идеолошка. Она се не тиче увек и само других. Она не пролази искључиво кроз његов ум или перо, заобилазећи при томе, рецимо то библијским појмовником, песниково срце и његове бубреге – центре духовног и емотивног живота по учењу семитске антропологије, њега самог. Павловићево непоткупљиво око јасно види све што је погрешно и несавршено и у њему самом и свету који га окружује. Али његово поетско перо на то не ставља тачку него запету, и уместо да почне да пева на доле, у горчину он своју песму узноси на горе, у светлост. И да њиј, Светлости, поставља питања.
Да бисмо били у стању да кажемо истинску реч о умрлом песнику неопходно је да видимо како је он певао о умирању. У том погледу на смрт, ишчекивању смрти, прозирању кроз њену копрену могуће је назрети и природу песниковог сусрета са њом.
Мноштво Павловићевих стихова посвећено је мртвима. Можемо чак говорити о фасцинацији светом мртвих. Једна од таквих песама је и Субота у Есфигмену. У њој се речи о заупокојеном седмичном дану – суботи, смрти и мртвима, дану који се ослања на лубање, дану селдибе заупокојеног племена, у коме мртваци лете свуда око нас и траже своје место, спремно држећи своју кост и семе, преплићу са речима о животу, тачније – васкрсењу мртвих. Веома је битно то што за locus poeticus ове песме Павловић бира управо општежитељни манастир. Песму започиње речима: Подне, општежиће. Избор простора у коме се заједнички живи открива дубље димензије ове песме: ни смрт не може да прекине заједништво оних који су живели и живе у Христу.
Када мислимо о сопственој или говоримо о туђим смртима не можемо заобићи питање вредновања и просуђивања људских поступака. Шта ће бити са нама, са оним шта смо чинили и какви смо били, када прођемо кроз капије Горњег Града? На ову тему Миодраг Павловић пише најблиставије редове његове теологије: “Све је спремно да се душа врати у тело, и да се тело врати души. Али после божанске правде, човек није само искупљен, није му само опроштено. Он је упућен у тајне, његова душа постаје другачија и у његовом телу коме се враћа живот настаје друга телесност у једном новом трајању. Његова пут, више пута препорођена, почиње да живи у својој драгоцености.“ Шта се све крије и открива у овим речима? На првом месту уверење да је вечни живот живот интегралног, васкрсењем уцеловљеног и душом утеловљеног човека. Тај живот није намењен само души, он не постоји само на папиру – нема разлике између тела и душе, каже Павловић, и додаје: Али то су крупне речи.
Миодраг Павловић овде, такође, изнова дефинише концепт Божије праведности. Он искорачује из једног легалистички конципираног односа кривица – казна или праштање, и показује да постоји нешто иза и изнад праштања, да постоји једна несводивост спасења на искупљење. Постоји оно павловско величанствено и безгранично узрастање човека из славе у славу. Таква врста искуства човеку омогућује да не буде закључан и заробљен у кавезе изливене од неодговоривих питања која окивају свачији живот. Зато што није лако живети распетост неодговоривог обичан човек прибегава различитим врстама лажи и самообмане. Необичан песник Мија Павловић на то вели: И ту нема казивања, осим да се рекне: добро је што је тако.
Да би тако нешто могло да буде изречено, без горчине и фатализма, неопходно је имати искуство сусрета са Оним Који је изнад сваке људске речи и правде, Онога пред Којим, како пева Литургија Велике суботе, ћути свако тело човечије, и Који нам је даровао Царство за које је Павловић написао да оно сада сија, и да се у њему сад све то вида.
То видање односно исцељење не почива у одговорима које смо очекивали али их нисмо добили нити у правди која би коначно, по нашем мишљењу, морала да буде задовољена, него у силном и потресном Божијем присуству које ће исцелити ране неправде и ожиљке сумње, сјединити поломљене кости наде и дати смисао свему и свакоме кроз један догађај и однос у коме ћемо сви учествовати.
Једно од страшних места сваке аутентичне теологије, место где се губи и ум и умиште како је певао Кодер, па и ове поетске Павловићеве, јесте дилема: да ли је могуће речима до Бога? Или, обрнимо перспективу: да ли је могуће речима без Бога? У чему је крајњи смисао самих речи? Није без разлога то што песници зрелог животног и духовног узраста осећају неодољиву потребу да се са овим проблемом суоче. Први пример који ми сада пада на памет је поема Теолошки трактат Чеслава Милоша. Он тамо каже: Само да се у наш језик врати стварност. То значи смисао, немогућ без апсолутног упоришта. Павловић то сагледава с једне стране кроз сакралну природу нашег језика певајући Хвалоспев Теби нашег је језика дуг а с друге на основу метафизичког сродства људских речи и Речи Божије која се не огледа само у пореклу него и у назначењу: Може ли неко да Те хвали без језика светог? Без речи које би могле имати небеско порекло?
Када истрошимо речи овога света и када се из њих испразне садржаји људске мудрости, када лепота људског говора престане да буде довољна а виртуозност са којом жонглирамо речима више у нама не изазива онакво узбуђење на које смо били навикли, морамо да посегнемо за неким другим речима и другачијом употребом језика. Миодраг Павловић, који је овом проблему посветио деценије свога стваралаштва, ударивши и ударавши челом у зидове позитивних људских појмова и сазнања, на крају се окренуо надпојмовном изразу – звуку који под непцима гуди, и редоследу новог слогомерја што је од привремених речи бољи, певушећи тако да му се несмисленост свиђа. Из оваквог духовног искуства у коме је обезреченост преврела у химну, или, речима Момчила Настасијевића тишина у вино, Павловићева рањена теологија је прерасла у теологију наде.
То није тешко пратити поготово у његовим новијим песмама. Распетост, рањеност теологије Миодрага Павловића, проистиче из његовог искреног и немилосрдног самопознања. Оно, знајмо и то, ма колико горко и болно било никада није лишено наде. Исти песник који се не боји да каже да ништа нисмо узели од понуђеног нам Спаса, да је свако је прво пророк исправан, затим лажан и да ниједно лице што се низ ореоле сели није моје нема само вере него и поверења у Бога па може да напише: и ја ћу бити збринут на дан васкрсења!
Завшавајући ово слово на помену Миодрагу Павловићу – јер шта је друго комеморација него сећање односно помињање – желим да кажем још једну ствар. То ће бити једини догађај из нашег личног односа, из дводеценијске историје пријатељства и духовне повезаности о коме данас и овде говорим. Када сам му, једном приликом, поклонио светогорске бројанице Миодраг се обрадовао попут детета. И потом сам их безброј пута гледао у његовим рукама и на столу дневне собе Павловићевог београдског стана. Попут његових великих духовних предака, мелода и химнографа, и он је помоћу њих питао Светлост. Један део тога што му је Светлост одговорила и одговарала покушао сам да данас представим вашој љубави и пажњи.
Свештеник проф. др Владимир Вукашиновић
