На сусрету ученика завршних разреда богословије један мој друг из разреда, сада старешина неколиких храмова, архијерејски намесник, устао је и рекао: „За мене служење Цркви и служење породици стоји на истом месту“. Није било уобичајено нешто такво чути од архијерејског намесника који по дужности одговара за неколико парохија, гради храмове, брине се о мноштву људи. Али затим сам размислио и схватио да је он у праву. Ако свештеник нема срећан живот у породици, њему је врло тешко да се бави Божијим делом. Свети апостол Павле пише: Ако ли се ко о својима, а особито о домаћима, не брине, одрекао се вере и гopu je од неверника(1 Тим. 5,8). Ето како оштро апостол пише. Не пише, на пример: „Ко се лоше моли и не мари за свој посао“, већ ко се не брине о својим домаћима. Чак и свештеник, вршећи служење изнад којег нема вишег у свету, служећи Литургију и уређујући Цркву Божију, не може да заборави на свој дом, своју породицу. Жена и породица дају се свештенику једном у животу. Он не може поново да се ожени и зато он нарочито мора да чува своју жену и да јој помаже. Свето место празно не бива, на било ком, чак и на одговорнијем месту може се наћи замена, доћи ће други људи, али деци оца, а жени мужа нико неће заменити.
У савременом свету где је остало тако мало љубави породица је спокојно пристаниште, спасоносна оаза куда човек треба да тежи заклањајући се од свих бура и брига. Заповест о љубави према Богу и ближњима постаје стварност на првом месту у породици. Кога волети ако не нама најближе људе – децу, укућане? Волећи их, учимо се љубави према Богу. Јер како може човек заволети Онога Кога није видео, ако најпре не заволи оне с којима живи? Ми смо често спремни да вршимо неке подвиге, некоме да помажемо, да га спасавамо – а Господ ће нас упитати на првом месту како смо се бринули о својој породици, о деци која су нам поверена, како смо их васпитали. Мало ћемо се на томе зауставити. Ко су она, наша деца? Наш продужетак? Наше власништво? Или, још горе, материјал за реализацију оних пројеката и амбиција које нама није успело да остваримо у свом животу? Децу даје Бог. Она су деца Божија па су тек онда наша деца. И Бог их нам даје привремено да би нас упитао за њих. Када то схватимо, нећемо онда гајити лажне илузије и туговати због љутње на њих. Ето, кажу, потрошили смо на децу цео живот и снаге, а уопште нисмо добили оно што смо хтели.
Родитељи у већини случајева воле децу више него деца родитеље. И очекива ње огромне дечије љубави је прави правцати егоизам. Почнимо од тога да, нормални отац и нормална мајка рађају децу ради себе и у том тренутку они уопште не мисле да ће им неко због тога захвалити. Мотиви због којих људи рађају децу су: 1) љубав према деци; 2) да би човек имао ослонац у старости. И тешко да неко при томе мисли да је усрећио своје будуће дете или да је побољшао демографску ситуацију у земљи. Деца нису тражила да их рађамо, ми то чинимо ради себе. Они који воле децу знају да нам она могу дати далеко више радости и среће него ми њима. Немати деце је тежак крст. То ми треба њима да смо захвални што их имамо.
Мучно је слушати жалбе родитеља на децу на коју су они наводно потроши о ли најбоље године живота, гомилу новца и душевних снага и која су им то платила најгором незахвалношћу. Не треба се поистовећивати с Рокфелером који је испоставио рачун својој одраслој деци за све оне године када их је појио и хранио. Не треба жалити због изгубљених година и средстава, већ због тога што нисмо могли да васпитамо децу као достојни ослонац нас, својих родитеља, што нисмо могли да стекнемо њихову љубав.
И зато главни задатак родитеља није у томе да дају детету најбољу одећу, храну и играчке, већ да га образују. Односно, да одгаје у њему лик Божији, да спасу његову душу, а остало ће се све додати.
О школском образовању знам по чувењу, јер сам прилично дуго предавао и у недељној школи, и у најобичнијој професионалној техничкој школи. С болом видим да сваке године ситуација с децом постаје све гора. А и како може бити другачије када се деци нико не посвећује: ни родитељи, ни школа. Раније су барем постојали васпитни програми, кружоци, секције. Сада њих готово и нема.
Зато се у школе уводе часови сексуалног ‘просвећивања’. Остаје телевизор и компјутер. Дете укључује телевизор и види, на пример, филм Фјодора Бондарчука Девета чета, где је говор стално пропраћен псовком и приказана сцена групног секса. Прича се да је један „авганистанац“ у бесу сломио диск с тим филмом, рекавши да је то неистина и клевета на авганистански рат, да је то чак историјска неистина, девета чета није погинула као што је то приказано у филму. У филму Антикилер главни јунак, „витез без мане и страха“, пуши траву. Оваквих примера се може навести мноштво, јер код нас је чак и министар културе Швиткој позивао да се псовка прогласи нашом националном баштином. На телевизији се стално приказују филмови који су још пре неколико година потпадали под члан Кривичног закона“Производња и приказивање порнографије“. Томе треба додати часове полног васпитања у школи и много тога другог. На истој тој телевизији стално се врши отворена и прикривена пропаганда алкохола и дувана, а у многим филмовима чак и дроге. Дроге су постале веома приступачне, а пиво се продаје по цени минералне воде. Када сам ја похађао школу ми смо знали само једног наркомана из наше школе, а сада је та несрећа захватила све школе.
Због чега све ово причам? Не ради тога да бих некога заплашио. Мислим да сви ионако познају те проблеме.
Важно је схватити нешто друго: сада није оно време када смо ми расли и васпитавали се, а да и не говоримо о старијем поколењу. Без вере у Бога, без хришћанских моралних заповести, без православне културе, децу нећемо васпитати. Још пре неких 17-20 година могли смо се позивати у васпитању на општељудске вредности, али данас не. Време је изгубљено. Хришћанско, православно васпитање даје детету вакцину, духовни имунитет против свега оног зла које јача сваког дана. Борба за душу детета не води се само кроз супротстављање култу долара, секса и материјалних вредности. Ми живимо у доба окултизма и сатанизма који надиру као бујица. Да бисмо то схватили довољно је да прелистамо било које новине са огласима и у њима нађемо рекламу за услуге магова и биоенергетичара или да приђемо било којег киоску с књигама.
Победити овај род (демонски) материјалним средствима немогуће је. Ето ради чега је потребна вера. Ако дете сазна „шта је то добро и шта је то лоше“, не по Мајаковском, већ по Закону Божијем, ако добије у свом животу стожер – веру у Бога, ако сазна да ћемо за сва наша дела дати одговор не само за гробом, него и у овом животу, оно ће моћи да се супротстави свету и његовом злу. Код Висоцког постоје речи: „Ако си крчећи пут очевим мачем слане сузе на брк намотао, ако си у ватреном боју искусио шта све кошта, дакле, ти си у детињству одговарајуће књиге читао“. И наш задатак је да деци дамо те књиге, то јест, васпитање.
Узгред, о књигама. Врло је важно улити детету од детињства љубав према читању, укус према доброј књижевности. То треба чинити што је могуће раније, не сме да нас мрзи да читамо деци наглас. Ако малишан навикне на добре, праве књиге, он неће имати жељу да чита оне лоше. Сада је време компјутера, ДВД и мобилних телефона и омладина чита врло мало. Научити користити компјутер може се врло брзо, али научити читати књиге, немајући од детињства такву навику, врло је тешко. Исто се може рећи и о квалитетним, добрим филмовима и цртаним филмовима. Васпитавши укус детета у тој области, ми ћемо сачувати његове очи и уши (а што је главно душу) од баналних и недаровитих кривотворина. Оно највероватније ни само неће моћи да их гледа. Купујући деци дискове, са изненађењем сам сазнао какав огроман број изврсних домаћих цртаних филмова имамо за децу. Наравно, они су далеко изнад западне продукције. А сада пређимо на нашу главну тему: васпитање деце у породици.
Можда ћу рећи баналну ствар, али васпитање детета треба почети од рада на себи. Постоје познате пословице: „с јасике се поморанџе не беру“ и „ивер не пада далеко од кладе“. Онакви каквима бисмо хтели да видимо своју децу у будућности, такви и ми морамо да будемо сада када наша деца живе и све деле са нама. Треба их поучавати на примеру свог живота. Ако отац прича Е о штетности алкохола и дувана, увлачећи при томе дубоко дим из цигарете i и срчући пиво, хоће ли то дати неки резултат?
Једном сам посматрао врло непријатну сцену. Две младе маме су стајале на улици и разговарале. На два корака од њих играла су се њихова мала деца (имала су највише четири године). Из уста тих жена после сваке друге речи излетала је најужаснија псовка. Такве псовке нисам чуо од искусних бравара и бивших робијаша. Ко ће порасти од деце тих мама? Није тешко досетити се. Исти такви љубитељи псовки. А где је псовка тамо су обавезно и други пороци. Када сам био адолесцент, готово је било немогуће срести жену која пуши на улици. Сада пуше чак и младе маме које гурају колица, чак и на дечијем игралишту. При томе често људи то не чине злонамерно, они су једноставно потпуно изгубили способност да разликују „добро“ од „лошег“.
Толико су се већ навикли на алкохол, пушење и псовке да све то сматрају о нормом живота. Једном смо жена и ја дошли на дечије игралиште. Осим нас тамо је било неколико старица на клупама, те мушкарац и жена који су седели право на даскама базена с песком. Мушкарац је пушио. Пришао сам му и замолио га да оде, јер је ту дечије игралиште и ту деца пролазе. Ма ко лико било чудно, он је потпуно нормално примио мој позив и извинио се, угасио је цигарету и отишао. Мислим да он просто није размишљао о томе да је његово пушење некоме непријатно или да шкоди.
Навешћу пример како се за неблагочестиви живот родитељима шаљу уразумљења и како им Господ показује колико велику штету наносе својој деци.
Архимандрит Тројице-Сергијеве лавре Кронид (Љубимов) причао је случај који се догодио његовом земљаку, сељаку села Кетилово Волоколамског среза. Звао се Јаков Иванович. Имао је сина Василија који је имао око осам година. Од извесног времена он је добио нападе неиздржљивог псовања које је било праћено хуљењем на светињу. Његово лице је при томе постајало црно и страшно. Отац је покушавао да га казни, затварао га је у подрум, али дечак је и одатле настављао да изговара ружне речи. Отац детета је причао да он сам када је трезан не псује, али чим попије први је псовач на улици и псује пред децом. Сам је признао да је крив због опседнутости која је снашла његовог сина. Архимандрит Кронид је посаветовао сељака да се у сузама каје због грехова и да се моли преподобном Сергију за исцељење сина. Дошавши након годину дана у лавру, сељак је испричао да се син ускоро разболео, почео је да се топи као свећа. Два месеца је боловао и био је необично кротак и смирен срцем. Нико од њега није чуо ружну реч. Два дана пред смрт он се исповедио и причестио и, опростивши се са свима, умро. Потресени отац је оставио пиће и никада више није изговорио ружне речи.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
svetosavlje.org