Četvrti vek uneo je velike izmene u crkveni život, koje su se mogle primetiti već krajem III veka. Ulazak u Crkvu ogromne mase neznabožačkog stanovništva Rimske imperije posle Konstantinovog edikta ima za posledicu pad duhovnog i moralnog nivoa života hrišćana. Mir je nosio sa sobom i svoje nevolje, kao što je to već pokazalo kraće mirno razdoblje uoči Diokletijanovih progona.
Izvesno snižavanje moralnog nivoa hrišćana bilo je povezano sa izmenama u samim osnovama crkvenog života. Sve se to očitovalo i na Evharistiji. Elvirski sabor našao je za shodno da izda poseban ukaz u vezi sa onima koji svojevoljno izbegavaju da učestvuju na evharistijskom sabranju. Sabor je doneo odluku o odlučivanju onih koji u tri nedeljna dana ne dođu na evharistijsko sabranje. Već nam je poznato da ova pojava nije bila nova. Novina se sastojala u tome da se broj odsutnih, očigledno, izuzetno povećao, pri čemu do toga dolazi u doba kada gotovo nestaju razlozi koji su ranije izazivali izostajanje nekih članova Crkve sa evharistijskih sabranja. Nedelja je, recimo, već za Konstantinove vlade bila proglašena za neradan dan. Nemajući više nikakvih naročitih prepreka, verni svojevoljno odbijaju da učestvuju u evharistijskom sabranju.
Najveća novina sastojala se u samom donošenju ovakve odluke – potezu apsolutno nepotrebnom u doba progona. Ispostavilo se da je neophodno podseti neke članove Crkve na ono što predstavlja suštinu crkvenog života. Crkvena vlast morala je da uzme u obzir nastalo činjenično stanje u crkvenom životu i da učini prvi ustupak. Ona je dopustila mogućnost svojevoljnog neučestvovanja vernih u evharistijskom sabranju, ali je tu mogućnost ograničila na tri nedeljna dana. Samo se po sebi razume da su u ovaj interval ulazila i evharistijska sabranja sazivana u neke druge dane osim nedelje. A upravo broj tih sabranja počinje da se povećava. Ovo povećanje broja evharistijskih sabranja, o čemu ćemo još govoriti, po prvi put počinje da menja osnovni princip Evharistije kao sabranja sviju na jedno isto. Bio je to početak degradacije evharistijskog života, koja je za relativno kratko vreme našla odraza i u još jednoj činjenici. Na evharistijskom sabranju sada su prisutni ne samo učesnici, nego i „posmatrači“. U početku se crkvena vlast tome odlučno protivila, ne želeći da čini ma kakve ustupke. Ko želi da samo prisustvuje evharistijskom sabranju, taj samog sebe odlučuje od evharistijskog opštenja, pošto na evharistijskom sabranju ne može biti prisutnih: postoje samo verni, odlučeni i oglašeni.
„Svi koji ulaze u crkvu i slušaju Pismo, ali zbog nekog nepridržavanja poretka ne učestvuju u molitvi sa narodom ili se odvraćaju od pričešćivanja svete Evharistije, ima da budu odlučevi od Crkve dokle god se ve ispovede, ne rode plodove pokajanja i ne budu molili za oproštaj, te se tako udostoje da ovo zadobiju“. Ukoliko ovome pristupimo bez nekakvih predubeđenja, smisao 2. pravila Antiohijskog sabora biće nam votpuvo jasan. U njemu se konstatuju dve anomalije u lvturgijskom životu. Prva – da neki članovi Crkve odlaze po završetku prvog dela evharistijskog sabranja („sinaksisa“, koji približno odgovara našoj Liturgiji oglašenih). Ovaj deo sastojao se od čitanja Pisma i propovedi episkopa. Na prvi pogled može se učiniti čudnim to što se ovaj odlazak pre početka Evharistije još nalazi na liniji drevne prakse, budući da on predstavlja izraz osnovnog učenja o Evharvstvji – da se na njoj mogu nalaziti samo učesnici, a ne posmatrači. Na ovome se i završava veza između napuštanja sabranja od nekih vernika, konstatovanog od strane sabora, sa drevnom evharistijskom praksom. Premda se on nalazi na liniji osnovnog učenja o Evharistiji, drevna Crkva za takav odlazak nije znala. Verni koji bi došli na prvi deo evharistijskog sabranja ostajali bi i na Evharistiji, pošto je cilj njihovog dolaska bilo učešće u Evharistiji, a ne u sivaksisu. Po završetku sinaksisa izlazili bi oglašeni, tako da bi odlazak vernih u ovom momentu bio istoznačan vlastitoj degradaciji sa sveštenog nivoa vernih na nivo oglašenih. Sa početkom „Liturgije vernih“ napuštanje sabranja bilo je principijelno nemoguće. Sinaksisu je sledilo „opštenje (kinonija)“ u molitvi i pričešćivanje svetom Evharistijom. Ovo dvoje bilo je tesno povezano: zajedničenje u molitvi nije moglo biti bez pričešćivanja svetom Evharistijom. Onaj ko je imao jedno, imao je i drugo. Zbog ovoga, kao što znamo, oglašeni nisu mogli da imaju opštenje (zajedničenje) ne samo u pričešćivanju nego i u molitvama. Verni koji bi odbijao da se pričešćuje nije mogao da opšti (zajedniči) sa narodom u molitvi, pošto je molitva na evharistijskom sabranju nosila evharistijski karakter. Uzdržavanje od evharistijskog učešća bilo je znak pribrajanja odlučenima.
Donoseći uredbu o odlučivanju od Crkve onih koji ne učestvuju u molitvi s vernim narodom i koji se ne pričešćuju, sabor je samo izvlačio prirodan zaključak iz postupanja onih o kojima je pravilo govorilo, budući da je udaljavanje od Crkve udaljavanje od učešća u Evharistiji. Preteći onima koji odbacuju svetu Evharistiju odlučenjem od Crkve, sabor je samim tim svečano objavio da učešće u Evharistiji mora da bude krunisano pričešćivanjem.
Sastavljač Apostolsknh uredaba, koje datiraju najranije s kraja IV, ali, verovatno, iz V veka, rekonstruiše 2. pravilo Antiohijskog sabora sa neznatnim izmenama. „Sve verne koji ulaze u crkvu i slušaju Pismo, ali ne prebivaju (παραμένοντας) na molitvi i u svetom pričešću (do kraja), valja, kao nepristojne u crkvi, odlučivati od crkvenog opštenja (zajednice)“. Istovremeno, sastavljač Apostolskih uredaba unosi i odredbu da episkop, prezviter, đakon ili bilo koje svešteno lice podleže odlučenju ukoliko se ne pričešćuje pri savršavanju Evharistije. Ovde ćemo primetiti da je poslednje pomenuto pravilo još jedno svedočanstvo u prilog teze o nepostojanju „sasluživanja“ u V veku, pošto opisani slučaj prilikom sasluživanja ne bi bio moguć. U pogledu pričešćivanja klir i laici stavljeni su u Apostolsknm uredbama u isti položaj. Vraćajući se na 9. pravilo, istaći ćemo da se u njemu, kao i 2. pravilu Antiohijskog sabora, govori o osobama koje napuštaju hram nakon čitanja Pisma i o onima koji se ne pričešćuju. Bez obzira na to, ovo će pravilo kasnije postati uporište za apologiju novije prakse. Sastavljač Apostolskih uredaba, govoreći o učešću u molitvi i pričešćivanju, koristi glagol „παραμένω“ , što znači prebivati ili ostajati do kraja, želeći time da ukaže da su verni dužni ostajati do kraja Evharistije, kako bi uzeli učešća u molitvi i pričešću. Za filologa i komentatora pravila ne može bita nikakve sumnje u pogledu ovog značenja glagola „παραμένω“ sa dativom. Bila je potrebna velika umešnost Valsamona, poznatog komentatora pravila iz XII veka, kako bi se data glagol protumačio u smislu „prisustvovati“.
4. Sudbina 2. Antiohijskog pravila i 8. i 9. apostolskog pravila bila je neobična. Trulski sabor je, zajedno sa drugim kanonskim uredbama, priznao i Apostolskim i Antiohijskim pravilima opšteobavezni značaj. Ovo će potvrditi Sedmi vaseljenski sabor. Istovremeno je Trulski sabor sva pravila na njemu prihvaćena svečano proglasio za nepromenljiva. Paradoks crkvenog života sastoji se u činjenici da se dogmatizovanje pravila podudarilo sa početkom njihovih faktičkih izmena. Ovim putem krenuo je sam Trulski sabor, izmenivši svojim 12. pravilom apostolsku odredbu o bračnom životu episkopa. Da li je odredba sadržana u 12. pravilu Trulskog sabora pravilna ili nepravilna s tačke gledišta crkvene ikonomije – to je posebno pitanje, ali, ma koliko se sabor trudio da verbalno prikrije činjenicu da je izvršena izmena, njegova odredba nije predstavljala ništa drugo do narušavanje onoga što je on sam proglasio za nepromenljivo. Drugi paradoks sastoji se u tome da crkvena svest pripisuje karakter nepromenljivosti prevashodno odlukama koje se tiču crkvenog ustrojstva, odnosno onima koje po svojoj suštini ne mogu da pretenduju na tu nepromenljivost. A što se tiče odredaba koje proističu iz prirode same Crkve i koje stoga realno ne podležu promenama, one postepeno gube svoj značaj. Crkveni život na njihovo mesto postavio je drugačiju praksu, koja ih je ukidala de facto, premda ne i de iure. Tako je bilo i sa gorepomenutim pravilima. Njih niko nije ukinuo, ali je postepeno došlo do ukorenjivanja upravo one prakse koja je u tim pravilima svojevremeno osuđena. Poznato nam je da su se u XII veku vodile rasprave vezane za njihovo poimanje i njihov obavezujući karakter u praksi. Iz ovih sporova može se zaključiti da je praksa toga doba bila veoma bliska našoj sadašnjoj praksi. Dozvoljavalo se – u ovoj ili onoj meri – da verni mogu da napuštaju Liturgiju, u svakom slučaju njen prvi deo, a zatim se, u ovoj ili onoj meri, dopuštalo da oni koji ostanu na Evharistiji mogu da se ne pričešćuju. Teško je reći kada je otpočela ovakva praksa. Sudeći prema 66. pravilu Trulskog sabora, u njegovo doba takve prakse, najverovatnije, još nije bilo. I dok je Zonara smatrao da verni koji se ne pričešćuju za vreme Liturgije, čak i ukoliko to čine, kako on navodi, „iz strahopoštovanja i, reklo bi se, smirenoumlja“, podležu odlučenju, Valsamon je odlučno zagovarao tezu da verne ne treba „prinuđivati“ da se pričešćuju svaki put kada dođu na Liturgiju. „Tvrditi da smo mi, verni (laici) i sveštenoslužitelji koji ne savršavamo sami Svetinje, svaki put dužni da se pričešćujemo Svetim Tajnama, te da u protivnom podležemo odlučenju, niti je saglasno pravilu, niti je mogućno“. A što se tiče crkvenih pravila, ona, po Valsamonovom mišljenju, govore samo da „oni što ulaze u crkvu“ treba da ostanu do kraja Liturgije, da bi dobili antidor. Svoje mišljenje Valsamon je zasnivao na 9. apostolskom pravilu, u kome je, kako je isticao, glagol „παραμένω“ značio prisustvovati do kraja. Istovremeno sa ovim, Valsamon je držao za mogućno da verni odlaze s Liturgije do početka Evharistijskog kanona. Veoma je zanimljivo da i Valsamon pripoveda o nezadovoljstvu običnog sveta zbog toga što patrijarh napušta Liturgiju pre njenog završetka. „Patrijarh dobro postupa kada odlazi pre ovoga (tj. pre početka Evharistijskog kanona) i posle Evanđelja, i time ne krši pravila. Na isti način niko ne krši pravila ukoliko odlazi posle Evanđelja ili pre Evanđelja, razume se, zbog nužne potrebe i iz blagočastivog razloga, a ne zbog nečega što podleže osudi“, – kazuje Valsamon. Prepustićemo Valsamonovoj savesti mišljenje da je patrijarh valjano postupao, a ovde ćemo istaći samo to da je običan svet još u Valsamonovo doba čuvao sećanje na drevnu praksu. Ne treba da nas čudi što je posle Valsamonovih tumačenja crkvena vlast prekinula da brani staru praksu. Kao posledica toga na Liturgiji se pojavila druga grupa vernih, koja je samo prisustvovala Evharistiji, bez podvrgavanja odlučenju zbog toga. Vremenom je ta grupa brojčano preovladala. Jedinstvo samog evharistijskog sabranja bilo je narušeno: na njemu su se našli i oni koji su se pričešćivali, i oni prisutni prilikom pričešćivanja drugih. Verni prestaju da se pričešćuju svi zajedno, onako kako se to činilo od samog početka postojanja Crkve. U potonjoj liturgijskoj praksi biće još perioda sa znatnijim brojem pojedinačnih pričasnika, ali će se pojaviti i periodi bez njih. „Trpeza Gospodnja“ prestaće da predstavlja Trpezu koja se savršava u Crkvi i radi Crkve.

 

 

Trpeza Gospodnja – Nikolaj Afanasjev, 252 stranica. Izdaje: Svetigora, Cetinje 2001. godina.

 

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku, preuzmite našu aplikaciju za ANDROID

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime